Dok čekam rađanje novog dana, gonjena unutrašnjim ludilom i nesanicom razgovaram sa onima koji pojima nemaju da su zaboravljeni i da njihova imena ne pominje niko do ludog vetra nesmirenog... Pokušavam da izgovorim ime onog zaboravljenog, ali u mom umu nema sećanja na njega...postoji samo nejasna emocija da je jednom neko bio voljen.

Slušam tišinu zaspalog grada i gledam mrak prošaran buljavim, neonskim očima. I ne mislim, samo razmišljam o onim stvarima koje se uvek pojavljuju onda kada dočekujem jutro, poluluda i bolno svesna metalnog ukusa u ustima koji nikako da se spere. Mislim, ali ne tražim razloge...

            Nekad sam umela da glasno ćutim i smejem se bez razloga. Umela sam da dočekujem jutra, nasmejana i razdragana, nemajući pojima da to neće trajati večno i da ću svako naredno jutro dočekivati polusvesna i besano gonjena teskobom. Pukla je nevidljiva opna koja me je odvajala od sveta, a kao posledica desilo se da sam postala neko drugi. Neko drugi kog ne poznajem i koga se na momente gadim jer taj neko je slab. Plače. Ne ume da podnosi tišinu i samoću. Suviše često pominje prošlost i pati za njom. Ima razumevanja za ljude i voli da priča sa njima. Ume da voli.

            Dok čekam rađanje novog dana stežem ruke u pesnice, želeći da udarim onog nevidljivog što voli da se zajebava i poigrava sa mnom u trenucima kada ne umem da se odbranim. I ništa, apsolutno ništa se ne dešava...

Pulsiraju tuđi snovi oko mene, osećam taj ubrzan dah, naznaku košmara, čujem lavež u daljini i vrisak...

            Jutro. Od zgrada se ne vidi purpurna boja, ali je osećam. Dobro je. Preživela sam.