
Он
Ðе разуме речи које говорим и не жели да види да у очима мојим обитава Ñмех праиÑконÑки.
ПÑује ме, говори да Ñам проклета и да је Ñваки мој покрет погрешан.
Ћутим... јер да говорим вриÑак би ме угушио.
Сања да Ñам неко други, Ñа мање Ñлова у имену и више коÑе.
Плаши Ñе да ме оÑтави, јер ко ће га трпети, раÑтрзаног између које миÑли и оних које добија.
Када Ñе умори од Ñнова, одлази у улицу где лаке жене корачају тешко; бира ону која личи на мене и прича јој Ñве оно што мени никада није рекао. Ðити ће.
Ћутим... Ñимфонија бола коју Ñлушамо заједно, тешка је за једно Ñрце и један пар ушију. Враћа Ñе поÑле непроÑпаваног дана Ñа Ñузом, неиÑплаканом која Ñе иÑкри у углу деÑног ока.
Ðикад га не питам где је био и шта је радио, Ñамо чвршће Ñтегнем јаÑтук, а немушти вриÑак ми пара утробу.
Он Ñе Ñклупча крај мене и почиње да прича како Ñам ружна, како ми је нарав неуротична и лоша. говори ми ружне речи, а грли ме као да му од тога завиÑи живот.
Проводим живот разапета између непреÑтаних одлазака и долазака који не доноÑе олакшање, већ чине да ми Ñваког дана на лицу оÑване бора.
Ћутим... јер он говори.
Боји Ñе тишине и мог глаÑа и зато Ñтално говори.
Затворени у кругу ÑопÑтвеног лудила, проводимо дане не знајући да...