Он

Не разуме речи које говорим и не жели да види да у очима мојим обитава смех праисконски.

Псује ме, говори да сам проклета и да је сваки мој покрет погрешан.

Ћутим... јер да говорим врисак би ме угушио.

Сања да сам неко други, са мање слова у имену и више косе.

Плаши се да ме остави, јер ко ће га трпети, растрзаног између које мисли и оних које добија.

Када се умори од снова, одлази у улицу где лаке жене корачају тешко; бира ону која личи на мене и прича јој све оно што мени никада није рекао. Нити ће.

Ћутим... симфонија бола коју слушамо заједно, тешка је за једно срце и један пар ушију. Враћа се после непроспаваног дана са сузом, неисплаканом која се искри у углу десног ока.

Никад га не питам где је био и шта је радио, само чвршће стегнем јастук, а немушти врисак ми пара утробу.

Он се склупча крај мене и почиње да прича како сам ружна, како ми је нарав неуротична и лоша. говори ми ружне речи, а грли ме као да му од тога зависи живот.

Проводим живот разапета између непрестаних одлазака и долазака који не доносе олакшање, већ чине да ми сваког дана на лицу осване бора.

Ћутим... јер он говори.

Боји се тишине и мог гласа и зато стално говори.

Затворени у кругу сопственог лудила, проводимо дане не знајући да...