Zaborav

Davno sam otišla i zaboravila da sam nekada ispuštala iz svog tela smeh nalik na gromoglasni, svetlucavi pad novčića u slot mašini. Odjekivao je jako, taj moj smeh i ništa ga nije moglo zaustaviti. Ljudi su se ponekad smejali samom mom smejanju a ja sam se smejala jače zbog njih. Lepi dani... Šteta je što se u mom umu pojavljuju kao obrisi, bez ukusa i boje.

Danas se ne smejem, bar ne kao pre. Gromoglasnost sam zamenila tišinom, a svetlucavi novac se isprljao. Šta se desilo? Ne znam, možda su godine učinile svoje a možda, pak, danas ne vidim stvari koje su smešne. Odlazak je verovatno ubrzao stvar. Ma otkud znam... Sve je tako konfuzno i nepovezano...

'' Da li znaš da...''

'' Verovatno ne... ''

'' Sačekaj da završim, nisam ni počela...''

'' Nema veze, verovatno sam nešto zaboravila ili nesvesno napravila neku glupost.'', smejala sam se kiselo dok sam Leni duvala dim od cigarete u lice. Šizi od toga, a ja sam danas nakrivo nasađena. Kao i uvek, uostalom.

'' Ma daj, nemoguća si... Hoću da kažem...'', tu je napravila dramsku pauzu, a onda pokrenuta tokom nekih drugih misli rekla: '' Udaje se Marija.''

'' Aha? ''

'' Ne zanima te za koga?''

'' Jok.''

'' Ma svideće ti se priča, garantovano...''

'' A, a, a, a bre! Idi već jednom i skuvaj tu jebenu kafu, jebeš Mariju-hoću kofeina u konjskim dozama!!! ''

Lena mi je isplazila jezik i demonstrativno otišla u kuhinju da stavi kafu. Zna da umem biti freak kada je u pitanju crno zlato (tepanje kafi iz milošte, iako tako zovu naftu, mada je kafa naša nafta J)

'' E, jebi ga nema kafe... Ne paniči, idem do radnje, javi se, ako neko zove... Ustvari, ako zove Dušan reci mu da sam se odselila na Jamajku, da imam troje dece i živim na plantaži kafe gde svako veče slušam ska i razbijam se od vutreeee...'' , čula se iz hodnika. Opet će je peglati baba sa četvrtog što galami kada je vreme odmora, a onda će je Lena oterati u tri lepe, a baba će coktati i govoriti o ludilu današnje omladine, pa će se toj prepici na hodniku priključiti i deda iz stana do babinog... E onda će ih Lena kolektivno okačiti na onu stvar i cela zgrada će utonuti u popodnevni dremež, bez urlikanja na hodniku. Divna nepromenljivost života...

Nemam tih problema, ljudi iz moje zgrade su tolerantni i nadasve fini. Čudno me gledaju, deci ne daju da pričaju sa mnom, a kada se sretnemo u liftu ili ulazu promrmljaju nešto što je otprilike pozdrav preko k.... , ali mene boli dupe za to. Savršeno. Iz mog stana dopire glasna muzika a u zavisnosti od stepena poznavanja mog ličnog života, družim se sa narkomanima-sidašima ili sektašima-tabletomanima, ponekad i sa makroima. Jednom prilikom su pokušali da mi skrenu pažnju na ponašanje, ali je dotični dobio takav udarac u nos da posle toga niko nije ni pokušavao da ostvari '' miroljubivu koegzistenciju i interakciju'' sa mnom.

'' Vidi šta sam ti donela!'', mahala mi je zelenom kesicom ispred nosa.

'' Kad pre? Nisam te čula kad si ušla...''

'' Idem kuvam kafu. Posle priča o Mariji...''

'' Aaaaa! Neću...''

'' Oćeš, oćeš!!'', zlokobno se smejala Lena.

Miris kafe se omamljujuće širio sobom, ubijajući nikotinski.

'' Elem, Marija se udaje za Stevana!'', trijumfalno mi je rekla.

Tras! Iz neba pa u rebra. Stevan-ludi umetnik i ona naočarka?! Svet je poludeo, definitivno.

'' I?''

'' Sad te interesuje, a? A malo pre? Prema mojim izvorima, lik je rešio da se skrasi i zaboravi znaš-već-koga.'', kod tih reči je zastala i pogledala me onako... prodorno.

'' Šta želiš da ti kažem? Posle svih ovih godina bojim se da nemam reči za njega. Za nju pogotovo.''

'' I baš ništa? Ni psovka, nijedna ružna reč? Nemoguće... Halo, Zemlja zove ludaju... Alo, javi se...''

'' Mislim, šta? Ženi se, jaka stvar... Mogu i ja da se udam, da teram kontru... Šta?'', iznervirano sam je pogledala. Smeškala se.

'' Imam pozivnicu. Za dvoje. Svadba je u nedelju''

'' Da? Pa? ''

'' Ideš sa mnom, budaletino!!! Nisi valjda mislila da ću povesti onog mog?'', kada je videla moj pogled, uzdahnula je. ''Da, mislila si...''

'' Zašto da idem? Da mu napakostim još malo...''

''Time-out, ženska! Ko je koga tu zajebao, ne bi provalio ni onaj sud za zločine blah, blah, a kamoli mi, nesretni akteri cele te priče. Osim toga, duguješ mi uslugu od onda, sećaš se... Idemo zajedno i gotovo!''

'' Neću. Jednostavno neću!!! Zajebi uslugu i ostala sranja – NE IDEM!!!!''

Nedelja. Rano jutro. San me je napustio još od one kafe sa Lenom koja me je ubedila razno-raznim sredstvima da pođem na tu prokletu svadbu. Lični razlog? Nema ga, zaista. Sve je nestalo one aprilske noći kada sam shvatila da Stevan i ja činimo ubistvenu kombinaciju - po onog drugog. Naravno tu je postojao i efekat izražene samodestrukcije, trenuci neuroza i ostalih sranja. Prepirki je bilo podosta i uglavnom zbog gluposti. Dešavalo se da mi ne javlja danima pa posle tog ''posta'', kako ga je zvao, dolazio nasmejan sa gomilom priča koje mi je poklanjao. Nije mi dozvolio da volim druge, samo njega i uvek njega. Taman kada bih pomišljala da je kraj, da smo dotakli dno, on bi učinio nešto što ga je vadilo i ponovo bih ga postavljala na pijedestal. Uvek mi se vraćao, verovatno svestan činjenice da ću biti tu i dozvoliti mu da plače na mojim grudima. To je bilo čudno... Sebe je uvek predstavljao kao jakog, arogantnog i samosvesnog čoveka, dok je preda mnom skidao višeslojne maske i bio on-jednostavno on. Ranjiv i konfuzan, uplašen od grubosti spoljnog sveta. Uvek je govorio da treba da postupam nežno sa njim jer je lomljiv. Bila sam i srećna i uplašena zbog toga, ali mu nikada nisam pokazivala tu prestravljenu radost što baš ja prolazim kroz to sa njim. Nesvesno sam, sa godinama jačala. Morala sam jer je teret nošenja bio ogroman...

Jednog dana se jednostavno nisam javila na telefon. Drugog dana sam ''zaboravila'' važan datum i nisam se pojavila na uobičajnom mestu. Trećeg ga nisam pustila u stan.... Četvrtog sam se preselila u drugi grad i moji koraci su prestali da odjekuju tamo gde je on ostao. Lena se preselila koji mesec potom jer je dobila posao. Tada je nisam pitala i nije mi rekla. Samo je konstatovala uz bolno sažaljivi uzdisaj:'' Smeh ti je drugačiji.''

Nismo ga pominjale, a kada bismo srele nekog iz našeg grada, vešto je prekidala sve teme koje su mogle asocirati na Stevana. Vrhunac njene manijakalno-opsesivne zaštite mene od bilo čega što ima veze sa njim bilo je psovanje i okačinjanje jednog extremno dobrog frajera koji je muvao, a koji je na nesreću imao isto ime. Ja sam ludela, provodeći polu-pijane dane u nadi da će otrov ubiti ono potmulo osećanje poraza... Ti dani nisu bili moji, kao ni oni koji su usledili godinama kasnije. Otrov jeste ubijao, ali sam kasno shvatila da je pored onog lošeg ubio i ono dobro. Jebi ga, na kraju ostaneš ljuštura koja troši vazduh poštenim ljudima...

Sećam se i Marije. Ponos naše razredne i pošast 4/4! Nismo je voleli jer je uvek gledala da zajebe sve oko sebe, pritom izvlačeći stvari u svoju korist. Sećam se da smo na nekom pismenom imale isti broj rešenih zadataka, ali je ona dobila manju ocenu; demonstrativno je zgrabila moju pismenu i otišla kod profesora da se žali. Na nesreću, čovek je bio zeznut, pa umesto da njoj poveća, meni je smanjio ocenu. Nije se izvinila, samo je papir spustila na moju klupu i odšetala do svoje. Bilo je još nekih njenih zajeba: na pismenim vežbama se panično okretala i pitala za odgovore ne bi li prepisala, a drugima nije dozvoljavala ni da bace pogled na njen rad. Baš je nismo voleli i iako nesložno odeljenje, bili smo složni da je mrzimo – onaj ko gazi preko leševa da bi izgurao svoj bolesni trip nije baš omiljen. Bila je dobar đak, jurila prosek i na kraju završila kao đak generacije. Đak generacije bez prijatelja i zdušno izviždan na dodeli. Kako se Stevan uklapao u njen život i ona u njegov, ne znam... I baš kod te misli, pokosilo me je saznanje – njeni su imali love... Ma ne, Stevan se ne bi prodao... ili bi? Jednom je jedan pametni lik rekao da svako ima svoju cenu, samo je fora da se dobrano unovčiš... Jebote, kakav flash... okrenula sam se na stranu pokušavajući da oteram prizor Sofke i Vase Ladačkog spojene u jedno grozomorno biće koje se tetura ka Mariji u želji da je poljubi... Fuj... Jao, Boro, Boro... Jao, Đoko, ccc...

'' Alo, ribo, ajde požuri, dug je put do kuće...'' ,dernjala se Lena i istovremeno trubila sirenom koja me je iritirala.

'' The home is where is the heart!!!'', pokušavala sam da je nadjačam.

'' Ajde, breeee....''

'' Au, jebote... Evo me...'', nisam stigla da završim jer me je Lena pogledala čudno.

'' Tako ćeš ići na svadbu? Farmerke, jadranke i retro indian majca? Ti nisi normalna....''

'' Ženo, ne zajebavaj!! Malo mi fali da se vratim u stan i da te oteram znaš već gde. Ustvari, prvo da te napsujem, pa da se vratim i spavam... Osim toga, poštedi me klišea iz holivudskih ljigavština... znaš ono, exica se pojavljuje na svadbi, on odlepi za njom again, zajebe svatove i mladu i njene roditelje i sa beloved curom ode u bolju budućnost... Ili mlada skapira da ona nije ta kada vidi bivšu i reši da se odrekne muža jer ''true love is eternal''...Ma daj, nemam pet godina, ne verujem u bajke, nisam debil i živim u Srbiji. Prema tome, pokušaj da scenario uvališ nekom režiseru, možda i dobiješ koju kintu...Ovako od mene možeš dobiti samo šut u dupe. Toliko. ''

'' Au, ok, ovaj...'' Lena se zbunila što je kranje atipično za nju.

Kola su drhtala i dahtala na vrelom asfaltu što zbog preglasne muzike koja je loše uticala na karoseriju i još jedan deo čije ime nikad nisam upamtila, što zbog... pa, uglavnom zbog preglasne muzike.

Najednom, kola su stala, bez prethodnog upozorenja.

'' 'Bem ti život, nećemo stići na venčanje...''

'' Ha-ha, scenaristo nešto je trulo u tvojoj priči, ha-ha,hi-hi... Nećeš se ti 'leba najesti ako odeš u Holivud...'', moje smejanje je Lena prekinula tresnušivši me tašnom po glavi.

Grad nas je dočekao bez vidljivog oduševljenja. Ulice iste, čak je i prosjak na ćošku glavne ulice, tu kod pošte, ostao isti. Doduše, bedniji i stariji , istanjenog jezika od ponavljanja dve rečenice, jedine koje je uspeo da smisli za sve ove godine. Kada sam spustila novac na njegovu krpu, srela sam se sa sumornim očima i jednim bezizražajnim ''hvala''... Večita i večna nepromenljivost života... ponekad smara do bolne spoznaje o kalupima...

'' Kao da sam došla na matursko veče ponovo, samo imam više bora i manje kilograma. Restoran, dekor – sve je isto... ccc.''

'' Meni pričaš... Ovde se ništa nije promenilo... Očekujem da izađe debela Zorica sva umazana sopstvenom povraćkom i onako pijana da krene da se dernja...''

Lena je bila zgrožena. '' Sećaš se takvih stvari. Odvratna si...''

'' To mi je srednje ime, dušo... Pamtim samo granične situacije sa ograničenim ljudima, ha-ha...''

'' Frka, a?'', pitala me je, stoka pokvarena.

'' Ma jok.. Izgaram od želje da vidim sve te likove čijih se lica ne sećam i da igram uz umobolnu muziku... Znaš ti mene, večito u potrazi za ubistvenim provodom. Možda mi se želja i ostvari baš večeras...''

'' Ne seri, ajde da uđemo...''

'' Ulazimo.''

Hiljade bodeža je jurilo ka meni u želji da se zarije u neki deo srca, baš u trenutku kada sam ulazila u salu. Oni su promašili (nisu imali gde da se zabodu) i umesto bola, ošamutila su me svetla. Pijana razularena gomila je obesno divljala uz neartikulisanu muziku... i naravno za centralnim stolom – ONI, srećni mladenci. Ona – nasmejana kao da joj je prva četvt Meseca upala u usta, a on kao da je progutao onu poslednju. Nije me video.

'' Čula sam da ga je njen otac izvadio iz dugova...''

'' Ma vidi joj stomak, sigurno je trudna...''

'' Ne valja mu to što mnogo pije, dobar je dečko, ali...''

Glasovi svatova su se mešali sa muzikom, muzika se mešala sa smradom oznojenih igrača narodne zaostavšine.

'' Ej, Leno, Ana dođite... Ima mesta ovde. Vau, devojke izgledate dobro... držeće.''

'' More, marš tamo... A ti? Ubucio si mi se, dušo... Ccc... prija bračni život,a? Hrani te ova tvoja...''

Moji školski drugari – u mladosti zaklete neženje – sada svi sa burmama i pivskim, dobro podgojenim stomacima. Usledile su priče, ko je gde, šta ko radi, ko je uspeo, ko nije, poneki trač za ovog ili onu... Nadvikivanje i vriskanje usled zaglušujuće buke.

'' A ti? Hoćeš li se skoro skrasiti? Evo Stevana...'', pitao me je Petar, poslednja klupa do zida.

'' Hm, hm... Još nisam našla ono što tražim...''

'' Ona verovatno traži nekog polu-ludog umetnika sa kojim može da priča ili tako nešto...'' , čula sam iza leđa poznat glas.

'' Čestitam, Marija. Želim sve najbolje... vama.'' , nisam padala na provokaciju. ''Zajedljiva kao i uvek.'', pomislila sam i poželela da je odalamim.

'' Nećeš da se pozdraviš sa Stevanom? Ipak je on bio tvoja velika ljubav...'' , glasovi su se mešali, pa nisam čula nastavak.

'' ... osim toga, možda si nepoželjna ovde? Šta misliš?'' , buka se naglo stišala.

''Ona je sa mnom!'', uzviknula je Lena.

Strah od Lene koji je Marija osećala nije nestao posle svih ovih godina, jer se ona ubrzo odmakla od našeg stola.

'' Pusti je... Znaš kakva je... Sećate se kada sam joj stavila špenadlu na stolicu... ili ono sa bojom,a? Pa kad sam joj bacila torbu sa prozora? Sakrila odeću za vreme fizičkog, a napolju bilo hladno, pa je morala da zove taticu jer niko nije hteo da joj kaže gde je odeća? A kad sam je pretukla jer nas je otkucala zbog pušenja u WC-u...''

'' Leno, ti nikad nisi pušila...''

'' Još bolje...'' , Lena se smejala. Meni je bilo muka.

Svetla su se na trenutak ugasila, pa potom uključila, a na improvizovanoj bini se pojavio neko ko je po svoj prilici bio neki ili kum ili unajmljeni voditelj... otkud znam... U svakom slučaju taj neko je objavio da mladenci kreću po darove tj. pare koje će skupiti od gostiju. Tada me je video, ali nije reagovao. Gledao je kroz mene, dok mu je žena nabijala duge, nalakirane nokte u ruku sa željom da ga privuče što bliže sebi. Smučilo mi se... i ti pijani ljudi i kreštavi voditelj i imbecilna muzika i mirisi i ... sve. Panično sam nabila Leni pare da im da kada budu prolazili, a ja sam izjurila napolje... na vazduh, daleko od buke i ljudi...

Lena me je našla u parku, na našem starom mestu, zgrčenu.

'' Hajde pitaj me...''

'' Šta?''

'' Šta ''šta''?! Pitaj me šta se zatim desilo?'' , bila je iznervirana.

'' Šta se desilo?''

'' Rekao mi je da te pozdravim. Eto, rekla sam. Huh...''

Nasmejala sam se posle dugo vremena onim svojim smehom i prijalo je. I Lena se nasmejala.

'' Hajdemo odavde... Ne pripadamo ovom mestu, nikada i nismo... Pustimo ih nek se uguše od smrada sopstvenog provincijskog života...''

'' Leno, ženo, genije čekam da to kažeš od kad smo stigle u ovaj krš od grada...''

''Samo da te pitam, ali budi iskrena – da li ti je žao? Izvini, ali moram...''

'' Neopisivo. Samo ne znam koga. Jebi ga...''

* * * * * *

Prekrivam se zaboravom

da sperem ukus gorčine i potmule misli

što pohode moju javu u snu

Zaboravljam lica, imena i brojeve

brišem tragove mog nekadašnjeg postojanja

Neću da me pamte...