- Jaoj, sutra bi trebalo da odem hitno do Beograda, a tako me mrzi. Tri sata autobusom! Nemam više strpljenja za takve avanture!
- Pa, zašto ne ideš vozom?
- Da li si ti lud? Kada sam poslednji put išao vozom do Beograda, put je trajao pet i po sati!!! Znaš li kako se čovek oseća posle takvog putešestvija?
- Znam kako je bilo ranije ali, moraš mi verovati, nećeš se prevariti!

Ovo je bio razgovor dvojice prijatelja u baru pre nekoliko večeri, uz čašicu dobrog pića. Posle nekoliko gutljaja žestine, moj prijatelj je uspeo da me nagovori da idem vozom, uz napomenu da sve to ide na njegovu odgovornost, a boga mi i na njegov račun. Sve što je trebalo da uradim je da se sledećeg jutra pojavim na stanici i da se ukrcam.

Niška železnička stanica, kolosek 1Eto mene ujutru na niškoj železničkoj stanici. Još sa ulice sam video čudne oblike, meni potpuno strane. Prilazim prvom koloseku i na njemu vidim moderne aerodinamične linije dizajna koji neodoljivo podseća na one brze francuske vozove. Protrljao sam oči, ali voz je još uvek stajao tamo!

Ulazim, dočekuje me stjuardesa sa osmehom na licu, ljubaznim glasom iziskuje da pogleda kartu! Kaže: "Gospodine, Vaša karta je za prvu klasu, pođite za mnom, molim Vas!". Nisam mogao da verujem! Ona "budala" od mog prijatelja mi je kupio kartu za prvu klasu. Onako sav u čudu i neverici šta mi se dešava, smeštam se dok mi stjuardesa želi srećan put i upućuje me na kafe vagon ukoliko želim da se družim sa ljudima ili da popijem jutarnju kafu ili šta drugo. Za to vreme dok smo mi ćaskali počeli su da pristižu i prvi putnici. Ulaze! Potpuno u svom svetu. Stavljaju laptopove na sto ispred sebe i uključuju ih u struju?! Gotovo svi do jednog počinju da rade.

Prva klasaKrenuli smo tačno u sedam sati. Dok smo još uvek bili u gradu, voz je išao nekih 60-tak km/h, ali je iznenada počeo da ubrzava. Ne bih to ni primetio da nisam gledao kroz prozor sve vreme. Odjednom je drveće počelo da se "kreće" toliko brzo da nisam smeo više da gledam, bilo mi je muka. Stjuardesa je to primetila. Došla je da vidi da li je sa mnom sve u redu. Pitam je kojom brzinom se krećemo u ovom trenutku? Eno gospodine imate na displeju iznad izlaza, tačno 262 km/h u ovom trenutku! Jel' sve u redu sa Vama? - uzvraća ona pitanjem. Da, da, naravno da jeste, donesite mi čašicu viskija, molim Vas - nisam smeo da otkrijem svoju slabost!

U Beograd smo stigli tačno u 7 časova i 45 minuta. Izašao sam, ispunjen zadovoljstvom. Put nisam ni osetio, a već smo stigli. Ovi laptop Srbi odoše na posao, a kasnije se verovatno večernjim polaskom vraćaju kući.

Nešto mi u svemu ovome nije bilo jasno! Gde je nestao nesnosan smrad koji se iz toaleta širi vagonom? Gde su nevaspitani, pijani i polupismeni kondukteri? Gde su jadni srpski seljaci i Romi koji jedva čekaju da "izuju cipelke" kad uđu u kupe? Gde je nezaboravan šarm srpske železnice, kao glavnog socijalnog prevoznika?
A da, zaboravio sam da vam kažem dragi prijatelji. Sve ovo bila je jedna fantazija nastala u "brzom" vozu na liniji Beograd - Niš, kome je potrebno četiri i po sati a nekad i šest da pređe 238 km. Da li će se ova fikcija ikada ostvariti, teško je reći.

Mozda bi ovaj san o putovanju do Beograda za sat vremena i laptop Srbima bio realnost danas, da samo nismo devedesetih godina pristali na rat! Da samo nismo bili u ekonomskoj izolaciji od ostatka sveta! Da samo nismo finansirali vojsku u ratu! Da smo očuvali postojeću situaciju i radili na poboljšanju ekonomske i političke stabilnosti! Da smo ušli u tranziciju zajedno sa drugim zemljama istočnog bloka!

Pitam se, pitam, da li će Srbija nepogrešivo, ponovo da ubaci u rikverc i da se vrati u period od pre 8 godina? Pa hajde već jednom! Vreme nam je! Da ne izneverimo obrazac našeg kolektivnog ponašanja kroz istoriju. Mislim da nam je bilo dosta. Imali smo period od osam nešto mirnijih godina, vreme je da uđemo u buru još jednom.

Najbrži TGV na svetu - 574,8 km/h

Shinkansen 800 Tsubame (Bullet train)