Za trenutak zastajem. Ne dišem. Ne slušam glas čoveka sa druge strane telefona. U glavi postoje samo dve reči: budna je. Ništa drugo ne postoji. Ne postoje ni kilometri koji me razdvajaju od bolnice. Ona je ispred mene. Sve što je potrebno je da jednim zamahom ruke rasteram vazduh koji se nalazi između.

  Nekoliko godina unazad, vetrovi duvaju znatno češće nego što se pamti. Niko ne zna zašto. 

Dugo nisam razmišljao o sebi. Brzina života koja me okružuje često ume da poništi sva čula, čineći da mnoge stvari tiho prolete pored mene, a da ih uopšte i ne primetim. Znatno kasnije, kada stvari izgube svoju vrednost, postanem svestan da ću za mnogima od njih žaliti. Žaliti još dugo pošto ove reči postanu samo sećanje na neko bezvezno razmišljanje.

Na konstataciju da idem da posetim Prištinu, uglavnom sam nailazio na reakcije poput: Zašto? Kako smeš? Šta ćeš tamo, zar se ne bojiš? Bez obzira na takav stav većine svojih poznanika, ja nisam imao predrasude i strahove, makar ne velike. Osim svojih stvari, sa sobom sam poneo relativno „neiskvaren“ stav prema Kosovu, i jednu pomalo nejasnu sliku o pokrajini koju sam stekao na osnovu oprečnih medijskih izveštaja tokom godina.

Kroz prigušeno svetlo i dim od cigarete, probijaju se tonovi klavira. Polako, tužno, gotovo stidljivo. Ako im se prepustiš, nateraće te da počneš da razmišljaš o nekim stvarima iz svog života: o svom detinjstvu, bivšoj simpatiji ili ljudima koje godinama nisi sreo. Tvoja razmišljanja prekidaće samo aplauzi nakon svake numere, ali aplauzi traju kratko, a muzika ostaje da luta po glavi još dugo pošto se koncert završi. 

Noćas je ponovo padao sneg. Jaka mesečina poigravala se sa teškim oblacima, bojeći svod nad belom pustinjom nekom čudnom bojom. Ta boja, nalik beloj tami, ispunjavala je svaki milimetar prostora, dajući predelu neku čudnu tajnovitost. Jedina stvar koja je narušavala tu tajnovitost bile su siluete krupnih pahulja koje su mirno i nečujno prekrivale stepu. Poput ogromnog peščanog sata, podsećale su slučajne duše da vreme neumitno prolazi. Tišina je vladala prostorom. Nije bilo vetra.

U početku su postojali: Poziv na kviz i Kviskoteka. Kasnije su im se pridružili: Kolo sreće, Slagalica, Zlatna žica, Najslabija karika, Milioner... Od tada TV kvizovi predstavljaju nepresušan izvor znanja, informacija, ali i smeha. Ako se pitate: „Zašto smeha?“, odgovor ćete pronaći u narednim rečenicama. One predstavljaju mali „omaž“ netačnim odgovorima koji su zabeleženi u domaćim i stranim TV kvizovima.

  Ova noć je postala suviše teška. Suviše hladna. Bolnička soba. Terasa. Dah se polako meša sa dimom cigarete. Vetar sa severa polako menja pravac i vraća dim pravo u lice. Od dima zasuze oči, a suze zamagljuju pogled. Beton na kojem sedim je hladan. Jezivo hladan. Nebo večeras nije moj saveznik. Sakrilo je sve zvezde. Odavno nisam video da oblaci ovako brzo prolaze nebom. Iza njih se krije mesec. Ponekad stidljivo proviri. Zatim brzo nestane. Svaki put je sve dalji i dalji. Približava se horizontu. To znaci da će uskoro jutro. Još jedan novi dan. Dvadeset sedmi po redu.

- Pomerite se, ovo nije vase mesto!!

- Ali...

- Ne gledajte me tako i ne pravite se ludi!

Dijalog, ako se to uopste moze nazvati dijalogom, koji me je probudio iz poluusnulog stanja... Jedan veliki uzdah, u sebi, i izgubljeni pogled u "daljinu"... konstatovanje da se nista jos uvek nije promenilo... A onda je usledio jos jedan zaplet: "Aman covece, udarate me tim rancem sve vreme. Pazite malo kada se okrecete. Vi ljudi stvarno nemate trunku kulture!

  Tibet. Najvisa visoravan na zemlji. Krov sveta. Mesto idealne harmonije i spokojstva. Mesto kome svi tezimo...