Za trenutak zastajem. Ne dišem. Ne slušam glas čoveka sa druge strane telefona. U glavi postoje samo dve reči: budna je. Ništa drugo ne postoji. Ne postoje ni kilometri koji me razdvajaju od bolnice. Ona je ispred mene. Sve što je potrebno je da jednim zamahom ruke rasteram vazduh koji se nalazi između.

Na vratima hodnika vidim doktora. Iako me čvrsto drži za ruku i uporno pokušava nešto da mi kaže, ja ga ne primećujem. Moj pogled je usmeren ka jedinim vratima sobe iz koje izbija svetlost. Okrećem se prema doktoru. I dalje ga ne čujem. Nije ni bitno šta kaže. Ne zanima me. Oslobađam ruku i ubrzavam korak prema sobi. Kroz glavu mi prolaze zaboravljeni trenuci. Osećam blago drhtanje.

Ulazim u sobu. Njene usne su ponovo crvene. Boja mesa. Medicinska sestra je pored nje. Posmatra me na čudan način. Način pomešane radosti i sažaljenja. Ne razumem. Prilazim krevetu. Kao da se njene oči polako otvaraju. Uzimam njenu ruku i polako joj šapućem neke bezvezne reči. Po prvi put se njeni prsti pomeraju. Po prvi put osećam život. Spuštam svoju glavu pored njene i zatvaram oči. Govorim u sebi kako će od sada sve biti u redu. Mislim... mislim da duboko u sebi ni sam ne verujem u to. Očekujem nešto. Nešto više od ovoga. Jednu reč. Samo jednu reč. Jedan pogled. Tišina se ponovo ušunjala u sobu. Ali ne zadugo...

Molim te... - progovorila je gotovo nečujno. Podižem glavu. Osmehujem se.
Molim te... Pusti me...
Da odem...

Zvuk otkucaja srca na aparatu odjednom postaje ravan. Vreme postaje sporije. Vazduh se ledi. Blokira svaku moguću misao. Doktor me izvodi iz sobe. Medicinske sestre trče. Ništa ne razumem. Ništa...

Jeziva buka i žagor konačno prestaju. Zvuk srca na aparatu je isprekidan. Ponovo odjekuje hodnikom. Čini mi se čak i celom bolnicom. Doktor mi prilazi. Odmahuje glavom. Govori nešto. Nešto što već znam, ali ne želim da ćujem. Ustajem. Izlazim iz hodnika. Napuštam bolnicu. Napuštam... nju.

Narednog dana kiša ponovo pada. Naša soba je u polumraku. Kroz prljave prozore se probija ulična svetlost. Dok sedim u uglu posmatram njenu nedovršenu sliku. Pokušavam da pronađem otisak ruke koji je ostavila nekada. Sećam se da je ranije bio tu. Znam da je tu, ali ga više ne vidim. Nestao je... ispod slojeva nagomilane boje. Nestalo je sve.

Ne čujem više ništa. Ne čujem ni pozive iz bolnice, kao ni žaljenje osobe zadužene za protokol u poruci ostavljenoj na sekretarici. Čujem jedino sopstvena sećanja. Stvaraju ogromnu buku u mojoj glavi. Guše me. Ne mogu da ih se oslobodim.

Ne znam zašto, ali neke stvari jednostavno nestanu. Nestanu pred našim očima iako ih neprestano gledamo. Belina kojom zrače natera nas da za trenutak sklopimo oči. Kada ih ponovo otvorimo stvari  postanu drugačije. Shvatimo da one više ne postoje, već da je to samo njihova svetlost koja dugo putuje do nas. Trenutak kada je trebalo da ih zgrabimo obema rukama, odavno je prošao.