Na konstataciju da idem da posetim Prištinu, uglavnom sam nailazio na reakcije poput: Zašto? Kako smeš? Šta ćeš tamo, zar se ne bojiš? Bez obzira na takav stav većine svojih poznanika, ja nisam imao predrasude i strahove, makar ne velike. Osim svojih stvari, sa sobom sam poneo relativno „neiskvaren“ stav prema Kosovu, i jednu pomalo nejasnu sliku o pokrajini koju sam stekao na osnovu oprečnih medijskih izveštaja tokom godina.

U Prištinu smo stigli uveče, tako da nisam mogao da steknem neki veći utisak o gradu. Jedina stvar za koju sam bio siguran je da šarena svetla udaljenih solitera sijaju na isti način kao i u ostalim gradovima koje sam posetio. Noć se nije puno razlikovala.

Jutro je otkrilo Prištinu u njenom punom izrazu. Oblačno vreme kvarilo je utisak i panoramu grada ispunjavalo sivilom, međutim, osim velike reklame „Priština“ na istoimenom hotelu, ništa nije ukazivalo da se nalazim u „ozloglašenom“ gradu. I ovde su zgrade četvrtaste, ulicama prolaze ljudi i automobili, a jutarnji žagor nagoveštava brzinu još jednog radnog dana.

U Prištini je poslednjih godina izgrađen poprilican broj modernih zgrada, a mnoga stara zdanja su renovirana. Ponekad od količine stakla, čelika i čudnih oblika građevina zastaje dah. Pa ipak, stiče se utisak da ne postoji neki arhitektonski plan i da građevine niču bez nekakvog plana i reda. Ono što ovom gradu definitivno nedostaje su „zelene“ površine. U užem gradskom jezgru ne postoje parkovi, travnjaci, a i stabla drveća su malobrojna.

Prisustvo međunarodnih organizacija i stranih firmi, čini da se gradski duh pomera od nekadašnjeg tradicionalnog, ka modernom. Teško da možete da napravite dužu šetnju, a da ne naiđete na neki od simpatičnih i stilski veoma dobro urađenih kafea. U njima se pored „Peje“ (prištinsko pivo) može probati veoma ukusna i raznovrsna kuhinja, koja je prilagođena velikom broju stranaca u Prištini. Posete nekim od tih lokala ponekad su vodili do upoznavanja i razgovora sa ovdašnjim stanovnicima. I pored svoje, u ovom kontekstu, problematične nacionalnosti, ti razgovori nikada nisu bili neprijatni. Za svoje sagovornike  ja sam jednostavno bio običan stranac koji je na nekoliko dana u poseti njihovom gradu.

Preko dana glavna šetališta u Prištini se ne razlikuju od recimo Knez Mihailove ili Ulice Pobede. Neko bi mozda očekivao da na ulicama vidi samo šalvare i marame. Takvo vreme je izgleda prošlo, jer ulicama sada šetaju sasvim obično odeveni ljudi, devojke u atraktivnoj garderovi i poslovni ljudi u svojim formalnim odelima. Priština ima nekoliko džamija, ali čini se da je ova sredina poprilično sekularizovana i da religija ima sve manje uticaja na život stanovnika.

Iako se broj Srba u Prištini tokom godina sveo na samo nekoliko hiljada, srpski jezik nije zaboravljen. Njime se i dalje govori: u restoranima, lokalima, institucijama, na ulici. Ponekad sa osmehom, sa mrmljanjem, nespretno ili sramežljivo. Ponekad u tišini. Ali nikad bez naročitog razloga.

Kada ljudi govore o Prištini, oni to uglavnom čine uz pritajeni nemir u sebi. O gradu misle kao  o mestu gde vam se mogu dogoditi loše stvari. Ja nisam imao takva iskustva. Možda sam jednostavno imao sreće, ali za četiri dana koliko sam proveo u Prištini nisam doživeo nijednu neprijatnu situaciju, osim možda iznenađenja kada sam saznao da u gradu nema vode posle 11 časova uveče.

Prema statističkim podacima, civilno društo na Kosovu izgleda poprilično razvijeno. U prilog tome ide i broj od nekoliko hiljada NVO osnovanih od dvehiljaditih. Naravno, broj aktivnih organizacija koje nisu osnovane isključivo zbog lakog novca, daleko je manji. Među njima postoje i one koje vode mladi ljudi i koje se ne ustručavaju da u dvorište parlamenta puste stotinak kokošaka kako bi ironično ukazali na kukavičluk kosovske vlade, ili koji susretljivo organizuju ulično prikupljanje novca za političare koji bi da povećaju svoje plate i dnevnice.

Na desetak kilometara od Prištine nalazi se Gračanica, srpska enklava sa istoimenim manastirom. Iako je u neposrednoj blizini urbanizovane Prištine, ovo mesto odaje utisak blage ruralnosti. Iza bodljikave žice i visoke ograde koju čuvaju švedske snage bezbednosti, nalazi se srpski manastir iz 14. veka. Ovo duhovno mesto je centar dešavanja mnogih aktivnostii važnih za srpsku zajednicu, a među zidinama krije originalne freske koje nisu menjane od prvobitnog osveštenja (osim što su neke oštećene tokom istorijskih nemira na ovim prostorima).

Bilo bi pogrešno smatrati da se za četiri dana može steći potpun i ispravan uvid u to kako se ovde živi. Još bi više bilo pogrešno poistovetiti život u Prištini sa životom na čitavom Kosovu. To jednostavno nije ispravno. Centralni gradovi regija uvek su bili priča za sebe. Priština je običan grad sa na žalost ratnom istorijom, zbog koje su ovde verovatno i dalje mogući etnički incidenti. Međutim, ovo je takođe i grad u kojem stasavaju neke nove generacije koje će verovatno drugačije gledati na neke stvari. Mladi koje ne zanima toliko albansko-srpski konflikt, koliko lična egzistencija i sopstveni život. Mladi ljudi koji će u strancima, pa i Srbima, videti osobe, a ne zemlju porekla.

Rat sa kraja devedesetih i nemiri nakon toga, doneli su Kosovu i Metohiji ogromne probleme. Iako su ljudi krenuli napred, mnogo tužnih uspomena ostaće vezane za ovo podneblje, a neke možda i ne bi trebalo zaboraviti. Krivice ostaju da se prebacuju sa jedne strane na drugu, ali to neće pomoći nikome, pogotovo ne ljudima koji i dalje ovde žive. Vremena koja slede doneće promene. Nadam se samo da će ih ljudi razumeti.