Noćas je ponovo padao sneg. Jaka mesečina poigravala se sa teškim oblacima, bojeći svod nad belom pustinjom nekom čudnom bojom. Ta boja, nalik beloj tami, ispunjavala je svaki milimetar prostora, dajući predelu neku čudnu tajnovitost. Jedina stvar koja je narušavala tu tajnovitost bile su siluete krupnih pahulja koje su mirno i nečujno prekrivale stepu. Poput ogromnog peščanog sata, podsećale su slučajne duše da vreme neumitno prolazi. Tišina je vladala prostorom. Nije bilo vetra. Makar ne ovde. Sluh domoroca, naviknut na tišinu, lako bi prepoznao njegovo zavijanje u daljini. Negde daleko. Daleko iza stenovitih planina...Još dalje, pored jezera okruženog kedrovom šumom...Vetar je donosio zebnju budnim životinjama. Svojim nevidljim prstima pomerao je grane obarajući sneg, koji bi poput dima nastavljao da luta po zaleđenoj površini jezera.

Ovde je sve bilo drugačije. Stojeći na promrzloj grani snegom obavijenog drveta, jedna mlada sova na trenutak je otvorila oči. Pred njom se prostirala pustinja. U polarnoj noći osvetljenoj blagom mesečinom, presijavali su se kristali snega. Činilo se da je nebo sišlo na zemlju i zaspalo zvezdanim snom. Ko zna šta je sanjalo... Sova je dugo posmatrala predeo. A onda je primetila nešto. Nakrivila je glavu u stranu, pokazujući šare na njenom vratu i sa velikom pažnjom posmatrala senku koja se kretala u daljini. Posle nekoliko trenutaka raširila je  krila i otisnula se u noć. Letela je brzo i nečujno, kao pravi lovac. Kada je stigla,  umesto plena, sova je ugledala siluetu čoveka koji se sporo kretao kroz noć. Krivudavi tragovi koji su ga pratili govorili su da dolazi iz daleka. To je bio prvi put da vidi čoveka. Vođena znatiželjom preletela je nekoliko puta iznad njega, a onda se opet nečujno udaljila i nestala u noći. Čovek je nastavio da hoda. Činilo se da ide prema šumi koja se nazirala u daljini. Gotovo da je mogao da oseti biljke koje je gazio pod dubokim slojem snega. Dok je prelazio preko nepreglednog polja beline, hladan čelik mača pritiskao je njegova leđa i držao ga budnim.

Jutro je. Retki sunčevi zraci prodiru kroz oblake prelamajući se na ledu koji je okovao grane drveća. Zraci sklapaju oči koje moraju da ostanu budne. U tišini, gasi se i poslednji žar vatre. Sa njim se rađa i novi očaj. Očaj koji tiho i neprimetno vodi u novu agoniju. Glad, hladnoća, umor... poput paukove mreže pletu niti oko njegovog zgrčenog tela. Pokušava da ustane, ali ne može. Plašt od nevidljivih niti je suviše težak. Da bi ga skinuo mora da urlikom dozove volju koju su strahovi oterali daleko odavde. Ne zna da li to može da izdrži. Radije bira tišinu. Ona je nekako manje bolna. Čini da patnja polako prestaje. Dok minuti prolaze, on tone u san.

Aaauuuuuuuuuu...uuuuu...auuuu... odjeknulo je prostorom. Oči su otvorene. Živ je, ponovo. Krv se ledi, ali ovog puta ne od hladnoće. Njegov pogled se tiho šunja od drveta do drveta. Dok čvrsto steže mač, kroz glavu mu prolaze lica ljudi sa kojima se susreo u borbi. Čini mu se da su smrznute bobice u svakom žbunu crvene oči koje ga posmatraju i spremaju se da ga napadnu. Ne praveći ni najmanji šum, pronalazi otiske stopa koje je napravio dolazeći i nastavlja dalje. Kreće se sve brže. Trči. U mislima on je već daleko odavde, negde na sigurnom. U realnosti, njegove čizme od sedam milja, samo su sitni neravnomerni koraci koji želju pretvaraju u nemoć. Njegovo telo ne može da izdrži toliki napor i on pada u sneg. Brzo ustaje i naglim potezom mača seče prostor oko sebe. U tom pokretu ponovo gubi ravnotežu i završava u snegu. Ovaj put ostaje da leži. Ne pomera se. Kao da se zauvek predao. Kroz gusti sneg čuje se njegov prigušeni smeh. Dok ustaje, smeh prerasta u nešto nalik plaču. Belina koja se nahvatala na njegovo lice ne može da sakrije bes. On preklinje nebeske čuvare i moli ih za kraj. Bilo kakav kraj. U tom trenutku ne oseća svoje telo. Ono je negde između zemlje i neba. Sva težine sveta ga pritiska i ne da mu da diše. Ne može da misli, ne može da živi, ne može da umre...Na kolenima, ostaje da čeka, poput  kamenog totema koji se bori da vreme ne izbriše linije njegovog lica. Sa prvim nagoveštajem sumraka on ponovo ustaje i besciljno kreće. Ne razmišlja o tome kuda ide i da li će negde stići. Zna samo da ima još toliko snage da ne dozvoli sebi da umre na ovom mestu. Ovde sneg nije dovoljno beo. Stabla koja ga okružuju ne smeju da vide njegov konačni san. Naćiće neko mesto dovoljno udaljeno od svačijeg pogleda. Ko zna, možda se to mesto nalazi na samo nekoliko koraka odavde. Obećava sebi da će ga pronaći, pa makar mu to bila i poslednja stvar u životu.

U zoru sledećeg dana, njegove  poluusnule oči ugledaće  svetla malog naselja negde daleko na horizontu. Umor od neprespavane noći nadvladaće telo i njegova kolena potonuće u sneg. U njegovim očima, odraz svetala iz daljine otopiće led i surovo ratničko lice dozvoliće nekoliko suza. Te iskre brzo će skliznuti preko njegovog zaleđenog lica i nestati u snežnom prostranstvu po kojem gazi. One će se zauvek urezati u njegovo pamćenje i poput nevidljivih bora sećaće ga na dane provedene u ledenoj pustinji. Ponovo će čuti zavijanje. Ovaj put negde daleko... Pomisliće da je to samo vetar koji putuje planinskim vrhovima. Kada se bude okrenuo ugledaće nejasnu siluetu  koja ga posmatra sa udaljenosti. Zbog vetra koji će komešati sneg, neće moći da rasazna šta je to, ali će jasno videti njene oči kako se presijavaju na mesečini. Tog trenutka shvatiće da je njegov najveći neprijatelj zaslužan što sada stoji tako blizu izbavljenja. Da se nije plašio životinje sigurno bi mnogo ranije ostao da leži negde u snegu. Svatiće da je prepustio da ga strahovi vode napred. Oni mu nisu dozvolili da se preda. Hladni polarni vetar prekinuće njegova razmišljanja. Čvrsto će stegnuti svoj ogrtač i krenuti napred. Hodajući prema svetlima, shvatiće da se promenio. Nikada više neće biti ista osoba. Po prvi put razumeće reči koje je odavno zapamtio od svojih predaka: „Ono čega se najviše plašimo, već nam se dogodilo...“.