Nekoliko godina unazad, vetrovi duvaju znatno češće nego što se pamti. Niko ne zna zašto. 

 

 

Mnogo kilometara odavde, nekada su postojala zlatna polja koje je čuvalo jedno strašilo. Naziv „zlatna polja“ su dobila po boji stabljika ječma kojim su bila zasejana. Njihov čuvar je bio krajnje jednostavno stvorenje. Nekoliko poprečnih grana sačinjavale su njegovo telo, koje je bilo obučeno u pohabanu odeću crvene boje. Ramena napravljena od polomljnih drvenih palica, pridržavala su glavu – tikvu, na kojoj su stajale nevešto izrezbarene oči. Oko glave je visila savijena grana bagrema, pomalo podsećajući na neku neobičnu ogrlicu. Iako je na prvi pogled izgledalo poprilično smešno, strašilo se poput ponosnog ratnika uzdizalo nad nepreglednim prostranstvom žutih talasa. Njegov ponos i zadovoljstvo „oblačile“ su jedino senke unutrašnjih nemira.

U blizini polja je prolazio sivi kameni put, sa krajevima koji su se gubili u daljini. Strašilo je često posmatralo velike kamione i šarene automobile kako prolaze i nestaju u daljini. Često se pitalo kuda to idu i koja to čudesna prostranstva dostižu. U tamnim noćima svetla bučnih mašina služila su mu kao putokaz, tako da je uvek znalo sa koje strane će ga obasjati prvi zraci dana. Dana u kojem će ponovo maštati o tome kako napušta zlatna polja i polazi na put u potrazi za snovima koji su postojali iza horizonta, daleko na kraju kamenog puta. Nažalost, njegove želje završavale su se na granicama mašte, koja bi brzo nestala pri svakom pogledu na zemlju gde je umesto njegovih nogu stajala drvena daska. Iako su njegove misli bezgranično lutale i videle sve ono što oči nisu bile u stanju, njegovi tragovi beskraja su se završavali na istom mestu na kojem su i nastajali: na zlatnim poljima ječma.

Jednog dana iznad polja je preletelo jato vrana. Poput roja crnih mušica, nekontrolisano su letele, čas u jednu čas u drugu stranu. Njihova buka je unosila nemir u inače tiho i mirno julsko popodne. Jedna ptica se izdvojila iz grupe,  i uz prepoznatljivo graktanje spustila na ruku strašila. Iako iznenadjeno i razočarano što ne može čak ni da zaštiti polje od ptica, prijalo mu je ovo iznenadno društvo. Srećno što po prvi put ima sa kime da popriča, poželelo je da  sa nekim podeli svoje snove, ali vrana nije želela da sluša.

Graaaak... Ti glupa tikvo. Graaaaak... Kako misliš da putuješ svetom kada nemaš čak ni noge. Zauvek ćeš ostati ovde zarobljena na ovom polju, dok ću ja na svojim krilima slobodno leteti. Graaaaak... Glupa tikvo.

Kao da ove reči nisu bile dovoljna kazna, vrana je odskakutala do glave strašila, i svojim oštrim kljunom otkinula parče. Zatim je poletela, napravila nekoliko krugova šepureći se sa svojom najnovijim plenom, a onda nezainteresovano bacila otkinuto parče i odletela. Da je strašilo imalo ljudske oči verovatno bi sa suzama posmatrale kako deo njegovog tela pada na zemlju, a zajedno sa njim nestaju i sve nade da će ikada napraviti korake koji će ga odvesti daleko odavde. Umesto toga, počela je da pada kiša.

Dani su prolazili. Jedna za drugim, zlatna polja su polako nestajala. Umesto žutih stabljika, predelom je dominirala boja zemlje. Kiše su postajale sve češće, a u njihovom odsustvu jedna ista vrana bi doletela do strašila, i poput  tamne utvare, napadala ga svojim kljunom.

Jednog vetrovitog novembarskog dana, nekako pred samu kišu, strašilo je po poslednji put pogledalo predeo oko sebe. Njegov pogled se zaustavio na nebu koje se presijavalo u daljini. Činilo mu se da u poslednjim ostacima plavetnila vidi stabljike ječma. Kao da ih je vetar nosio u daljinu. Poželelo je da se sada nalazi tamo. Jedan snažni nalet vetra polomio je dasku na kojoj je strašilo visilo. Njegovo telo se srušilo na zemlju uz lomljavu sasušenih grana  iz njegovog tela. Skoro sasvim ispucala i raskomadana glava otkotrljala se nekoliko metara dalje, i više niko nije mogao da prepozna da je do pre samo nekoliko trenutaka tu stajao neko.

Sasušeno lišće bagrema iz ogrlice ipak nije palo na zemlju. Za trenutak se primirilo, kao da lebdi u vazduhu, a zatim ga je vetar rasturio u različitim pravcima. Nošeno neograničenom slobodom, po prvi put je zakoračilo iznad nekadašnjih granica. Noću je prelazilo iznad osvetljenih gradova, tiho se šunjajući između zgrada i krovova. Danju je slučajnim prolaznicima mrsilo kosu i kidalo paukove mreže koje bi mu se našle na putu. Na istom mestu je ostajalo samo kada bi se vetar primirio. A zatim bi ponovo nastavilo da leti. Iza planina i nekih novih gradova. Daleko iznad sivih puteva i nepreglednih stepa, sve do plavih granica okeana.

I vrana je nastavila da putuje. Medjutim, umesto na svojim krilima, ona je putovala na vetrobranu jednog kamiona. U stvari jedna mrlja i nekoliko crnih pera.