Ova noć je postala suviše teška. Suviše hladna. Bolnička soba. Terasa. Dah se polako meša sa dimom cigarete. Vetar sa severa polako menja pravac i vraća dim pravo u lice. Od dima zasuze oči, a suze zamagljuju pogled. Beton na kojem sedim je hladan. Jezivo hladan. Nebo večeras nije moj saveznik. Sakrilo je sve zvezde. Odavno nisam video da oblaci ovako brzo prolaze nebom. Iza njih se krije mesec. Ponekad stidljivo proviri. Zatim brzo nestane. Svaki put je sve dalji i dalji. Približava se horizontu. To znaci da će uskoro jutro. Još jedan novi dan. Dvadeset sedmi po redu.

  Kiša je počela da pada iznenada. Nisam ni primetio prve kapi. Iz dubokog razmišljanja vratio me je zvuk vode koja se glasno spuštala niz oluke. Provlačim prste kroz kosu da bih pokupio kapi kiše i ulazim unutra. Soba je u polumraku. Dok sedim u uglu, oslanjam glavu na ruku. Ruka je na kolenu. Tišina odzvanja prostorom. Kroz prste na licu posmatram je kako mirno leži na krevetu. Svi ti kablovi, cevi, aparati su oko nje. I dalje ništa ne razumem. Kako je ovo moglo da se desi. Spuštam pogled i polako ustajem. Svaki korak do kreveta je težak. Svaki je teži od predhodnog. Uvek sam govorio sebi da ne uzimam stvari zdravo za gotovo. Uvek ne bi poslušao sebe. Uvek sam drugima davao savete. Uvek ih ne bi razumeo. Naslonjen na zid slušam kako diše. Zvuk otkucaja srca na aparatu. Zvuk koji duboko odzvanja u mojoj glavi. Mrzim taj zvuk. Plašim se da svaki od njih može biti poslednji. To me kida iznutra. Skrećem pogled prema prozoru. Ništa se ne dešava napolju, samo mrak i nekoliko uličnih svetiljki. Želim da je dotaknem. Njena ruka je hladna. Koliko sam samo puta držao tu istu ruku. Nikada nije izgledalo ovako. Usne su modre, kao one noći na jezeru. Dok sedim pored nje sklapam oči i zamišljam. Daleko odavde, na nekom drugom mestu ovo se ne dešava. Minuti prolaze. Sunce polako izlazi. Vreme je da krenem. Šapućem joj obećanja, dok mi ogromna knedla stoji u grlu. Da li me čuje? Da li uopšte vredi? Okrećem se i izlazim iz sobe, bolnice. Otkud sada suza, kada nema vetra, nema dima...?

  Tako sam umoran. Umoran od svih stvari koje nisam uradio. Umoran od stvari koje nisam rekao. Park miriše na vlažnu zemlju. Dok izgubljeno koračam, iznad mene vetar skida poslednje listove sa grana. Pokušavam da razmišljam o nečem drugom. Ne uspeva mi. Vec sat vremena ispijam najgoru kafu koju sam ikada probao. Posmatram ljude kako beže od kiše. Ne primecuju duboke bare kroz koje prolaze. Voda je svuda oko njih. Na asvaltu. U vazduhu. Na staklima automobila koji prolaze pored njih. Svi nekuda žure. Prate svoje puteve. Niko od njih ne primećuje...

            ...Mobilni telefon je zazvonio. Nepoznati broj. Strah.

-Da

-Ovde doktor Stevanović

-Da

-Budna je...