Tibet. Najvisa visoravan na zemlji. Krov sveta. Mesto idealne harmonije i spokojstva. Mesto kome svi tezimo...

  Sve price o Tibetu su razlicite. Sve do jedne. I sve govore o istom mestu. O mestu koje je udaljeno onoliko koliko je jaka nasa volja. O mestu koje je poplocano nasim odlukama i izborima. O mestu do koga te mogu odvesti samo odredjeni putevi. Putevi koji nikada nisu jasni...nikada nisu laki. Ono sto je za nekog siguran prolaz kroz pustinju, za nekog su pokretne stepenice metroa, a za nekog mahovinom obrasla planinska staza... kojom uopste ne vredi ici. Ponekad ta sirina deluje poput omce koja te steze, ali nije uvek tako... Ponekad se cini da su i tvoja stopala prevelika za stazu kojom si krenuo. Na sirini ivice zileta tvoje unutrasnje Ja doci ce na ispit cvrstine, jer samo jedan pogresan korak moze te izbaciti iz ravnoteze, skrenuti sa putanje, tako da zavrsis na nekom pogresnom i cesto pustom mestu... u nekoj mocvari sa kolenima u blatu. Na Tibetu ne pada kisa. Ako tamo stignes uprljan, te tragove neces moci tako lako da izbrises. Pratice te. Poput senke koja se igra sa suncem. Menjace strane... oblike, velicinu. Bice tu. Zato se plasimo svake raskrsnice. Zato sto duboko u sebi znamo da istok nikada nece upoznati zapad , a sever jug... i zato sto znamo "da vreme oduzima previse vremena". Pa ipak, nadam se...

  Nadam se da ce se, bez obzira koliko put izgledao jeziv, na kraju dana kapije Tibeta otvoriti svim putnicima i da ce puteve ostrog kamenja zameniti staze posute laticama orhideje i ruzicastog lotusa.

  I eto. Nalazimo se sedam godina od Tibeta. Sedam godina od pocetka. Sedam godina od necega sto verovatno niko od nas nije u mogucnosti da razume. Ali svi znamo da tako nesto postoji, i da je tu. Skoro nadohvat ruke... Seti se... kada budes bio na svom odredistu, imaces priliku da u jednom trenutku sagledas sve ono sto je nekada postalo deo tebe... Sa vrha, videces sve puteve kojima si hodao, sve tajne koje sakrio ili sacuvala... i zastaces za trenutak, a mozda ces cak i zaplakati. Mozda od srece, ponosa... mozda od srama...

  I dok budem hodao odlucujuce korake svog hodocasca... dok u izlizanim patikama budem stajao na vrhu litice obavijen hladnim planinskim povetarcem koji dah pretvara u maglu... dok budem sklapao najsarenije delove slagalice koja se zove zivot, plasicu se samo jednog pitanja.

Da li je ovo Tibet?