- Pomerite se, ovo nije vase mesto!!

- Ali...

- Ne gledajte me tako i ne pravite se ludi!

Dijalog, ako se to uopste moze nazvati dijalogom, koji me je probudio iz poluusnulog stanja... Jedan veliki uzdah, u sebi, i izgubljeni pogled u "daljinu"... konstatovanje da se nista jos uvek nije promenilo... A onda je usledio jos jedan zaplet: "Aman covece, udarate me tim rancem sve vreme. Pazite malo kada se okrecete. Vi ljudi stvarno nemate trunku kulture!

Sa druge strane "fronta" igrale su se druge predstave, sa jednakom zestinom i posvecenoscu...

- Da li mogu da dobijem...

- Nee mooozee, vidite da sam zauzet!! Sve lepo pise i stoji...Evo ovde...

Sparno vreme svakog trenutka otkrivalo je pravu narav, kao i glumacke atribute "aktera". Sve je vise bila ocigledna debljina njihovih zivaca, a dobrim delom i privrzenost svetom i softisticiranom ritualu tusiranja... Njihovi mrki pogledi odjekivali su prostorijom i sve sto ih je prekidalo bilo je kratko okretanje prema mestu koje moze okoncati njihove probleme.

- Znate sta?!! Ja imam pametnija posla i necu da nastavim dok se ne urazumite i ne prizovete pameti!

- "Jeste", zacuo se glas iz mase. Ja sam sve vreme bio ovde i sve sam video. Ovo je sramno. Ovde se ne zna ko koga zajebava...

Iako je vreme prolazilo, delovalo je kao da se nista ne desava. Isti ljudi statirali su na istim mestima, besno gledali oko sebe i na svaki moguci nacin gledali da ukradu koji santimetar prostora... U tom trenutku covek shvati koliko ustvari 2,5 metara mogu biti dugi...

______________________________________________________________________________________________________________

Ovo nije izvod iz neke drame koja oslikava stanje u npr. Istocnom Timoru. Ovo je jednostavna interpretacija, size onoga sto covek moze da dozivi cekajuci u redu...u nekoj cekaonici