Prvi utisak: po difuznom svetlu, na kiši, i polu-pokriven snegom, na zaravni Sarajevskog polja okružen Bjelašnicom, Igmanom i Trebevićem-sivi grad. Možda je to samo prvi utisak...

Centar grada: pored obnovljenog Holiday Inn-a, samo nekoliko koraka dalje potpuno urušena zgrada, izgorele fasade, poluizbrisani grafiti... Tako je u čitavom gradu. Na samo par stotina metara od centra, repariranih zgrada i novosagrađenih objekata, stoje izbušene fasade, uništene kuće, razbijeni prozori... kao da se rat završio pre dve, a ne pre dvanaest godina.

Istraživačko dokumentacioni centar

U periodu od 2003. do 2006. godine obavljeno je istraživanje kojim se želelo utvrditi koliki je tačan broj ljudskih žrtava u periodu '91-'95. god. Trebalo bi da su to najrelevantniji podaci, obzirom na način na koji su prikupljeni. Razgovor sa porodicom, prijateljima stradalih, odlazak na sva groblja na teritoriji BiH, popis žrtava na terenu, evidencija nestalih. Iako se u javnosti manipulisalo brojevima od oko 200 000, pa čak nekad i 300 000 žrtava, broj stradalih i nestalih (Bošnjaka, Srba i Hrvata) do kojeg se došlo na ovaj način je oko 97 000. To nisu konačni podaci. Ali su najpotpuniji. Da li će oni biti zvanično priznati, zavisi od popisa stanovništva koji se u proteklih 15 godina nije dogodio. A naći će mu se mesta do 2010. Takvi su planovi, kažu bar.

Podaci istraživanja dosta su kompleksni, objavljeni su juna 2007. god, sadrže tačan statistički pregled stradalih na osnovu pola, uzrasta, verske i nacionalne pripadnosti, regiona u kojem su stradali. Ono što nije nimalo nepoznata stvar, a koja je svakako uvek vredna pomena je da je među stradalima bilo oko 60% vojnika i 40% civila.

Pitanje sa kojim sam otišla i vratila se iz ovog velikog i ratom zgaženog grada bilo je: Da li je zapravo bitna ta podela na nas i njih, i one tamo treće, pete i nepoznate? Da li je to bilo važno ljudima koji su pretrčavali avionsku pistu kako bi izašli iz grada pod opsadom, i zauvek tu završavali. Da li su u tu podelu verovali oni koji su kroz iskopani tunel spašavali gole živote, unosili oružje, iznosili ranjenike na slobodnu teritoriju? Da li su znali za šta se bore? I da li će dozvoliti da ih politika uvuče u nove sukobe? Sarajevo za Srbe nije zabranjeni grad, ali oni u njega nerado svraćaju.

Da li je nešto drugačije hodati ulicama Sarajeva? Naravno da ne, to su sasvim obični ljudi, koji govore potpuno istim jezikom, ne obazirući se na prolaznike koji imaju drugačiji akcenat, ili govore drugim dijalektom.

FPN Sarajevo-odsek Žurnalistika

Možda smo mislili da smo usamljeni u svetu nesavršenosti i propusta kada je u pitanju visoko školstvo. Bez prakse, bez redovnih profesora, sa malo saradnika i asistenata, u lošem ambijentu, studiraju naše kolege u Sarajevu. Na trenutak sam pomislila, pa nama i nije tako loše...

Media Plan institut

Prilikom posete Institutu sreli smo se sa novinarima iz Beograda, Prištine i Sarajeva koji su učesnici tronedeljnog modula na temu inter-religijskih odnosa. Koordinator čitavog tog projekta je Davor Marko, čovek koga su neki već upoznali i koji je otvoren za svaki vid saradnje sa nama u budućnosti. Moduli na različite teme održavaće se i u narednoj godini, pozvani smo svi da se prijavimo, a neke od prethodnih možete naći ovde: http://obrazovanje.skolanovinarstva.ba/2006%2D07/

Mediji

Radio BH1 za mene je bio najveće iznenađenje. Podeljen u redakcije, kao javni servis emituje program za sve ciljne grupe... (klasična muzika tamo nije davno prošlo vreme). Spremaju veliki projekat posvećen mladima, u vidu emisije koja će trajati 12 sati u jednom danu. Smatraju da će na taj način animirati ljude da ostanu uz bogat radijski program i uključuju se u aktuelne društvene teme. Zanimljiva koncepcija, još bolji ljudi-bilo je teško iščupati se odatle.

Ali i ovo su samo retki izuzeci. Kao i kod nas, naširoko i naveliko popularnost stiču grandovske zvezde. Jedina razlika je što Sarajevo nudi više mogućnosti, mnoštvo pabova, klubova, svirki... Još kao klinka čula sam priče o gradu u kome se mladi najbolje provode... Na tom planu, nije se mnogo toga promenilo... ili opet možda se samo tako čini.

Baščaršija

Glavna čaršija iz 15.veka, autentična, u kaldrmi i drvetu, svakako nezaobilazna... Poznata po sahat-kuli i Gazi Hursev-begovoj džamiji, dva puta manja nakon požara u 19.veku. Od tada netaknuta, sačuvana, i jedinstvena. E tamo smo probali najbolje ćevape, kažu da i rakija nije loša-za to nije bilo vremena :)

Čini mi se da ovo nije ni mali delić svega što sa sobom nosi Sarajevo... Semafori koji imaju neke simpatične disko zvučne signale, poneki prolaznici koji usput opsuju feminizirane muškarce, drugi koji se prijatno iznenade kada saznaju ko smo i odakle dolazimo, a ima ih i koji okrenu glavu. Dosta je uzdržanih i distanciranih reakcija, ali i sasvim prirodnih i bez ustručavanja. Ipak, jedno je sigurno: biće potrebno mnogo, mnogo godina da bi se zaboravila zlodela koja su se dešavala na svim zaraćenim stranama. Mnogo je nedužnih bilo u ulozi žrtve. Izgleda kao da svi razmišljaju jednako: traže pravdu i krivca, kaznu i miran san. A pitam se, da li su možda svi pomalo krivi? Koliko su spremni da prihvate svoju odgovornost i prestanu da raspiruju strah i mržnju. Kao da će to doneti nešto dobro. Loša politička i ekonomska situacija, neizvesnost i nestabilnost guraju mlade ljude u radikalizovane pokrete, verske, društvene, socijalne. Ni po čemu se ne razlikuje njihova svakodnevica od naše. Samo što je složenija i bezndežnija.

Gde je nekad bilo, Sarajevo, sivo i u pokušaju da se izvuče iz okova prošlih događaja, sigurno je grad koji vredi posetiti. I ponešto od njega naučiti.

evo nekih sličica da dočaraju atmosferu