*Varijacija na temu istu. Samo sada u formi bloga. To je sada kao „in“

Reklo bi se da sam koju godinu starija, i malo iskusnija. Dogodio se i taj dan da neko neće zgužvati papirić. Znate, onaj... http://www.zurnalist.org/magazin/iz-mog-ugla/odjeci-realnosti U ovom slučaju CV, što bi značilo i malo više informacija od jednog broja telefona. I tako sam dobila šansu. Šansu da učim, na način koji se razlikuje od onog koji "serviraju" u visokoškolskim ustanovama.

To je nešto sasvim drugačije, i pretpostavljam da svako na jedan jedinstveni način preživi prvi intervju, prvu konferenciju, izveštavanje sa lica mesta, prvi zgužvani tekst i poviku jer je najava veoma loša. Uvek sam se pitala kako o novinarstvu mogu govoriti ljudi koji se nikada nisu sreli sa vremenskom stiskom, prekorom urednika, odbijanjem, pritiskom, celodnevnim radom... Dobar je to osećaj kada prođe desetak sati u radu, svi odu svojim kućama, a po povratku svojoj shvatim da ne samo da je pao mrak, nego sam i potpuno zaboravila da jedem, pokušavam da vratim film kada sam to bila popila kafu, a u stvari jedina stvar na koju mislim je da li je paket ispao dobar. Jesam li nešto ispustila, a da li je možda to moglo drugačije da se kaže, ili je možda trebalo proveriti još neki izvor. A onda udarac rukom u čelo (pljas!) i skontam: pa ti si provela čitav dan radeći na tome, to je najbolje što si mogla, ne lupaj glavu..

A onda se desi sasvim slučajno, na potpuno neočekivanom mestu komentar od nepoznate osobe: A vi ste pisali o protestu gradjana zbog one sporne ulice – meštani su prezadovoljni, ispartili ste priču iz svih uglova... A ja se setim da sam čitavu nedelju jurila odgovorne iz nadležnih službi, i da me je to silno koštalo živaca. To je najbolja stvar od svih. Taj osećaj da je rad imao smisla, da je neko obratio pažnju i da postoje izgledi da se sporna situacija reši.

Rad u redakciji može da bude prava noćna mora, ponekad. A ima dana kada još nisam otvorila oči, a već se radujem novom radnom danu. Valjda kada čovek sa sobom nosi tu minimalnu količinu pozitivne energije, rad i nije neka muka. Rad u redakciji je prvenstveno i najbitnije timski rad. I za to su najpre važni KOREKTNI ljudski odnosi. Uopšte mi nije bitno da li će me neko od njih voleti, dovoljno je da poštuje ono što radim. I da ja poštujem nečiji rad. Uz dužno i potrebno poštovanje, uvek ćemo se razumeti, i naći rešenje. Kada rešenje postoji, krajnji proizvod ne može da bude loš. Kvalitet novinar pokazuje time što će iskoristiti svu svoju kreativnost i originalnost da priču oživi, učini je dinamičnom, zanimljivom, odredi joj fokus, i zaokruži. Snimatelj dobro zna šta da snimi, ukoliko zna poentu priče. Montažer gleda u tekst, i traži sliku za dopunu rečenog. I onda priča ima težinu. Kako bi bilo moguće izvesti jedan tako složeni proces da nije timskog rada, uvažavanja, tolerancije i zajedničke želje da se posao privede kraju?! Nikako.

Baš je „glupo“ biti idealista. To su zaista usamljeni i ogorčeni ljudi. Pa nikada nije onoliko dobro koliko bi moglo biti. I to je realnost. Samo, sada se između ostalog novinari razlikuju po tome kolika su njihova očekivanja, prohtevi, zadaci koje pred sebe stavljaju.

Dogodio mi se dan kada uvažavanja i poštovanja više nije bilo. Nije bilo ničeg profesionalnog, pa čak ni ljudskog. Posao nije trpeo. Da li je dobro da u takvom trenutku čovek skupi snage i nastavi kud je pošao, ili da stane i pita se šta to radi? Ne znam. Završila sam početo, izašla na ulicu i ostala sama sa sobom. Izlivi besa i nezadovoljstva pogodili su me kao čoveka. Znala sam da je kraj. Ispravno ili ne? Ne znam. U jedno sam bila sigurna. Ja nisam za to. Ili, nije to za mene. Bar u tom trenutku sebe više nisam videla kao deo nekog tima.

Novac. Kao što je naglasio Norman Sem Svon, nedavni gost na našem fakultetu, ko juri za novcem nikada ga neće imati (misleći na novinarstvo, naravno). Svako ima motivaciju da radi više i bolje kada je za to plaćen, to je sigurno. Ali ko je mislio da će se obogatiti baveći se ovim poslom u gadnoj je zabludi. Živimo u Srbiji. Malo je onih kojima treba objektivno, nepristrasno novinarstvo. Malo ih je koji vole da gledaju lice istine. A još manje onih koji bi to da plate.

Da li to znači da odustajem? A ne. Ideali umeju da dovedu čoveka u nezavidnu situaciju, ali teško da nemaju svoju cenu. Možda doživim dan da sedeći u svom kućerku u 60-oj godini života znam da na bankovnom računu imam novca da zbrinem treće koleno, ali kako sada stvari stoje... teško.

Baviti se novinarstvom prvenstveno znači živeti uzbudljiv i dinamičan život. Biti dobar u tom poslu znači razlikovati se od mase prosečnih. Nije li to dovoljno? Dovoljno za istrajati... Pa zašto bi bilo uopšte zanimljivo ići utabanim stazama i ličiti na sve ostale?