Sredstvo razumevanja, komunikacije. Alat. Ali ja je posmatram kao biće, kao jednog svestranog stvora. Kad malo bolje analiziram, ona je zapravo stalno u nekom odnosu sa našim mislima. Ona razume naše misli i osećanja. Ponekad ih prećuti, a nekad predstavlja. Mogu je čak nazvati i njihovim advokatom, jer hajde da uprostim ceo proces! Postoji , naravno, više varijanti.

Jedna zamisao, jedan osećaj u glavi se može motati često i ponekad dugo boraviti tu jer nije spreman za nastup pred ljudima. Vlasnik te misli će je nekad staviti u fioku, nekad je potpuno zaboravi, a opet u neko doba ona postane dominanta njegovog stanja. Postane najglasnija, najjača i počinje svoju borbu za status reči! Dakle, kao što je ljudima cilj da odrastu, zaposle se, stvore porodicu, tako je stanarima ljudskih glavi cilj da postanu reč!

Neke nikad ne uspeju. Ostanu u nekom budžaku ili bunaru punom paučine. Ostare i potisnu ih neke nove i mladje. Neke su naprosto toliko strašne da ih se reči plaše. A dešava se i da ne postoji reč koja bi ih predstavila. One misli koje uspeju u svojoj misiji prolaze testiranje. Za neke obimnije, a za druge manje. Procenjuje se njihov značaj, da li su opasne i osnovna oprema potrebna za transformaciju. Proces se nastavlja....

Razum je rešio, samovoljno ili na nagovor, nekad i na prevaru, da iz svog kaveza pusti svoje čedo. Srce i duša su konsenzusom ustanovile da osećanje može biti otkriveno! I tako polako.........dolazi REČ! Toliko jednostavna, a pak nedefinisana struktura. Gradimo je nekad godinama, vekovima..

Njena upotreba - širok spektar. Donosi, ali može i oduzeti mnogo. Poput vajara, svi ljudi oblikuju i stvaraju reči. Govore. To je tako lako i prosto. Pričati. Reći. Napisati. Vikati. Šaputati.

Reči daju tu moć. Ali one mogu često stvoriti preokrete u životu. Posmatrajte samo svoj život! Kada bi se samo svako setio koliko puta zbog nečega što je rekao ili mu je rečeno, promenjen pravac življenja. Mereći njihovu težinu, pouzdanost i mnoge druge jedinice, biramo prijatelje, prepoznajemo ljubav, bivamo osvojeni ili odbijeni, zaboravljamo, odlazimo i učimo. Učimo da prepoznamo onu reč koja će nam postati merilo. A teško je shvatiti granicu. Mudrost je upotrebiti je u pravo vreme. Reći je pravoj osobi. Jer čemu je nekom pokloniti, ako nailazi na zid. Njena uloga nije dovršena ako je onaj koji je prima ne shvati, ne razume njeno značenje. I pročita motiv. Ona traga za toplom dobrodošlicom. I dok je ne nadje – luta. Odlazi, pokuca na vrata, i čeka reakciju. Ako je neko prihvati, ona stavlja zastavicu na vrh, kao što rade planinari. Neko je pak odgurne u provaliju. Odbaci je bez kajanja. Nekim ljudima je potrebno uputstvo za korišćenje i primanje reči.

Kada bih pokušala da je materijalizujem i dam joj oblik i teksturu, definisala bih je kao glatku, gipku masu – sličnu amebi ili nekim jednoćelijskim organizmima. Boja bi joj zavisila od sunca, a oblik bi se menjao stalno. Nekad može biti kao knedla u grlu, nekad teret koji čovek nosi, a često je i nalik kamenu. Pogodi posred čela i baci ljude na dno. A liči i na šamar kada vas reči udaraju i osudjuju. Nekad je kao opijat, slična muzici koja zavodi i zanosi.

Njena moć je neprocenjiva. Uspeva da razljuti, razneži, usreći, oduševi, razočara, nasmeje, nauči i upozori!

Upotreba- beskonačna!