Ne znam kako zamišljate svoj život za nekih osam godina , ali ja sam davne 2000. svoj zamišljala drugačije! Mislila sam da će kada se nešto promeni ljudi ovde živeti mnogo bolje i da ću ići avionom na odmor sa prijateljima. Ipak i dalje se životari, pasoše u Srbiji nema ni 10 posto ljudi, a niški aerodrom i  ne radi. Praštam sebi sto sam bila lakoverno dete, taj optimizam se i da očekivati od jedne petnaestogodišnje, buntovne devojčice.

Kada smo zaboravili osnovne norme lepog ponasanja, poceli da mislimo samo na sebe?!
Nekultura, sebicluk, prostakluk i sivilo sve vise uzimaju maha.

Djubre van kanti, pljuvanje po ulici, psovanje u autobusu, lomljenje retrovizora, neljubazne salterske radnice, nevaspitana deca… Ovo bismo sve mogli patentirati ili zatraziti da ove vrste specificnog ponasanja postanu neka vrsta srpskog brenda!