Шта чини један живот ако не сви они лепи и ружни тренуци у њему.Минути, сати, дани којих ћемо се увек сећати. Неких радо, неких не, али они ће увек бити ту као део нас. Много је лепих тренутака, осмехом испуњених дана који не нестају тако лако из наших глава. Ситнице које нас чине срећним, поступци других, нама драгих, особа због којих нам клецају колена, безбрижно детињство без "фрке" око испита, пара, политике...Ипак, постоји и друга страна медаље. Ружне и непријатне ситуације и тугом испуњени дани такође чине наше животе. Као и наше грешке. Грешке које ће нас, можда, пратити до краја живота уз обавезно питање "Шта би било кад би било?".                                                                                                                                          ОДУСТАЈАЊЕ                                                                                                            Спорт сам заволео још као мали, што и није тако чудно обзиром да је у породици било доста активних спортиста. Као и свако дете највише сам волео фудбал али га никада нисам тренирао. Ипак, као на траци ређали су се спортови у којима сам се окушавао. Џудо, кошарка, шах и на крају одбојка. Занимање за сваки спорт је било врло кратког рока тако да се ни у једном нисам превише задржао. Сва четири спорта сам тренирао у раздобљу између првог и петог разреда Основне школе. Онда је уследила једна пауза и таман када сам већ дигао руке од активног бављења неким спортом, указала ми се шанса да се поново опробам у одбојици. Помислио сам :"Зашто да не?!" и отишао на први тренинг. После првог дошао је други, после другог и трећи и убрзо сам престао да бројим. Био сам изненађен којом брзином сам се заљубиоу одбојку. Тренинге нисам пропуштао иако сам пешачио 45 минута до хале у којој су се одржавали. Временски услови нису били битни, девојке и изласци су били запостављени... Једноставно, све је било предодређено тренинзима.Није прошло много времена а напредак је већ био очигледан. Тренирао сам у једном нишком приватном клубу са момцима мојих година. Имали смо добру екипу. Сви смо се дружили и ван тренинга због чега смо били још јачи и сложнији. Те дане никада нећу заборавити. Препуне хале у Врању, Лесковцу, Књажевцу... Са друге стране мреже противничка екипа, на трибинама и по пар хиљада непријатељски настројених навијача а поред тебе стоји још 5 момака и имате само једни друге. Као што већ рекох, наше другарство је било јаче од свега тако да смо све ове "препреке" лако прешли и ушли у виши ранг.Тада почињу наши проблеми. У то време свако од нас је "прерастао" клуб за који смо играли. Било је време да одемо у неке веће, организованије клубове и тамо наставимо да напредујемо. Звучи логично, зар не?! Мени да, можда и Вама, али не и власнику клуба. Лично ја сам за годину и по дана имао 3 врло добре понуде да пређем у друге клубове. Прву сам добио одмах по завршетку Основне школе али је власник клуба за који сам игра тражио, у то време, 5 000 марака за моју исписницу. Наравно, људи који су били заинтересовани за мене су се само насмејали и одустали. Па ко још даје за једно дете те паре? Другу понуду сам добио када сам са екипом ушао у виши ранг. Клуб је ту понудио одбио јер сам "потребан клубу у вишем рангу". Моја жеља за одласком није била услишена. Чак шта више, мени и осталим играчима су обећана и примања и бољи услови за рад, нова опрема итд. Нажалост, ништа од свега тога није испуњено. Баш у тренутку мог највећег разочарења, у клуб је стигла последња понуда за мене. Молио сам тренера да ме пусте, молио и власника,није вредело. Моји родитељи такође ишли на разговоре са челним људима клуба али ни то није помогло. Једне вечери отац се вратио са састанка на коме је био са власником мог клуба. "Никола, он мени тражи паре да те пусти да одеш. Извини, сине, али ја те паре намам" - рекао је отац и отишао у своју собу. Сутрадан нисам отишао на тренинг. Уместо тога седео сам на клупи и размишљао о свему. Чему сви они силни тренинзи? Чему позиви за кампове који окупљају младе таленте из целе земље? Чему сви они турнири и победе? Чему све то када само похлепа једног човека може да ти сруши све снове?! Ни дан данас не знам одговоре на та питања. Већ сутрадан, при повратку из школе, срео сам тренера:"Где си ти на тренингу, а?". Мало сам заћутао, спустио главу и одговорио:"Одустајем. Нећу више тренирати!". И дан данас ме боле те моје речи. И дан данас, када се сетим свега тога, застане ми кост у грлу. И стално се питам... Ипак, време је прошло а љубав према одбојци је остала.                                                                                                                                                 СТРАСТ                                                                                                                На прву фудбалску утакмицу сам отишао са дедом, иначе бившим голманом нишког Радничког, када сам имао 5 година. Наравно, фудбал ме није ни мало занимао па сам трчао по јужној трибини и забављао гледаоце. Сећам се да сам и од пар њих добио сусаме и шећерне јабуке. После тога сам неколико година на утакмице ишао са дедом, мајком или оцем. Временом су моји почели да ме пуштају самог са друговима тако да је субота редовно била резервисана за гледање утакмица са западне трибине градског стадиона. Игром случаја, када сам био пети разред основне школе, за утакмицу против Црвене Звезде уместо карте за запад, добио сам карту за југ. Размишљао сам да ли да одем или не и на крају се ипак одлучио да не пропустим ову утакмицу мог вољеног тима. Сместио сам се на јужној трибини, одмах поред ограде са западном трибином. Почиње утамица и одједном креће песма са другог дела југа. Ево, и сада када се тога сетим најежим се као и тада. Раднички прима 2 брза гола а песма са југа не престаје, чак је и јача од оне која долази са северне стране стадиона. Још се играло прво полувреме када је почела да пада киша. И док је већи део публике напуштао стадион, на делу трубине где су биле смештене најватреније присталице Радничког креће тотално лудило. Момци су се сви до једног скинули голи до појаса, почели да скачу и певају још гласније. Мало је рећи да сам био одушевљен тиме што сам видео. Схватио да сам до тада био на погрешној трибини и да је моје место међу Мераклијама. Сваку следећу утакмицу сам гледао са јужне трибине и тако из године у годину. Додуше неколико година нисам могао редовно да гледам вољени клуб због обавеза око тренинга али моја љубав према Радничком није никако била мања због тога. Напокон, 2002. године када сам престао са одбојком, почиње период у мом животу у коме централно место заузимају Мераклије и Раднички. Услед недостатка обавеза, почео сам да будем редовнији на утакмицама и активнији у раду навијачке групе. Лоши резултати Радничког утицали су на нашу бројност тако да није било тешко истакнути се у групи од 50-ак људи. Био сам (и још увек сам) срећан што сам пронашао себе у нечему што ме усрећује и испуњава. Гостовања по целој земљи, нервирање због лоших резултата, неизмерна срећа због победе и зезање са екипом... непроценљиво! А онда, одједном, крећу проблеми. Група почиње да расте, да буде организованија и као таква почиње да смета "некоме". Креће записивање пред улазак у аутобус кад год се кренуло на неко гостовање, легитимисање у граду због шала, претрес у неком клубу или кафићу само зато "што сам им познат" итд. Почетком 2004. долази и до пар инцидената са противничким навијачима и тада је све решено. Обележен сам. Ухапшен, саслушан, осуђен. Не желим да правдам себе, нити неки свој поступак јер све што сам радио, радио сам свесно. Али није у томе проблем... Свакоме коме је било стало до мене није било јасно зашто сам се тукао, ишао на утакмице, излагао себе "непотребном" ризику. Покушавао сам да објасним свима. Причао мирно, сталожено, аргументовано. Све оно што мислим и осећам. И тако 3 године за редом. После тога сам дигао руке од објашњавања. Зашто? Једноставно, ма колико ја причао никада никоме неће бити јасно са којом страшћу ја гледам на све то. Који је то адреналин који струји мојим телом док гледам неку утакмицу. Како се празним певајући свом клубу. Када ми је мука од свих могућих проблема, одем на утакмицу, певам, псујем, скачем, смејем се... и после тих 90 минута одем кући "као нов". Једноставно, ко то макар једном није осетио никада неће разумети мене или било ког другог навијача. Никада нисам ишао на утакмице да бих се тукао са неким или правио проблеме.Од малена па до сада, увек ме је водила искључиво љубав према клубу. Да сам желео резултате, коп од пар хиљада људи, и све сервирано на тацни сигурно не бих навијао за Раднички. Водио бих се неким другим стварима и био на некој другој трибини. Много је предрасуда о навијачима. Превише. Нису сви наркомани, лопови, убице... Има и оних који студирају, раде, имају породице. Тукао сам се. Тукли су ме. Тукао сам их. Свега је било. Не поносим се тиме али и не бежим од тога. Једино ми је жао људи који су морали да све то гледају и испаштају а нису криви ни најмање. То себи нећу моћи да опростим. Приводили су ме, малтретирали, цимали када сам градом шетао са девојком, долазили на кућу... Али из свега тога сам добио нешто што је много веће од свега што су покушавали да ми униште. Добио сам другове за цео живот. Рокер, панкер, дизелаш, скинс, урбани дечко... све нас спаја једна ствар. Љубав према Радничком. На Чаиру смо тог дана сви исти. Обојени бојама нашег клуба.                                                                                                                                                       "After all that you really do have to aks yourself if it was a worth it?- Course it fuckin' was!"The Football Factory 2004                                                                                                                   СУЗЕ                                                                                                                   „И прва велика љубав, неочекивана силакао на платну идила, што даје снагу и крила,по први пут волео, држао облаке у рукама...“                                                                                                               Љубав. Појам који ми је био непознат до 21. године живота. Осећања о којима сам само слушао од другова и другарица, поступци које нисам разумео и понашање које ми је било тако далеко. А онда је у мој живот ушла ОНА. На први поглед сасвим обична цура и веза која није требало да се разликује од било које пређашње. Тако сам барем мислио... Очарала ме је невероватном брзином. Њен осмех, зелене очи, памет... нисам имао шансе.Дане смо проводили заједно. Чинила ме је срећним и увек нам је било мало ма колико били заједно. Једноставно била је све оно што, до тада, нисам срео. Могао сам сатима да уживам гледајући њен осмех. Нисам ни слутио да ће се врло брзо тај осмех претворити у нешто сасвим друго.После 5 месеци свакодневног виђања, веза је почела полако да пуца. Свађе су постајале све чешће и чешће а лепих тренутака је било све мање и мање. Једне вечери (јако лепе чинило се), лежали смо у мраку у помоћној собици на њеном спрату. Причали, смејали се, уживали... Онда ме је, изненада, јако загрлила и привукла уз себе. Одједном – тишина.После пар тренутака осетио сам сузу како се спушта са њеног и прелази на мој образ. Због мрака нисам могао да је видим, само сам је осетио. И дан данас се сећам тог тренутка. Искрен да будем, још увек ме срце заболи када се тога сетим. Оно што тада нисам знао је то да је то била тек прва суза у мору суза које ће особа за коју сам био спреман живот да дам да пусти због мене. Знао сам је исувише добро, она мене такође, али то нисам умео да искористим на најбољи начин и спречим неке нежељене тренутке и реакције. Сада, као и тада, знам да сам увек поступао срцем. Први и до скоро једини пут, али то никако не оправдава ни мене ни моје поступке. Шта вреди што је она особа за коју сам био спреман све да дам и свега се одрекнем? Шта вреди што је она билаједина особа која ме је у потпуности разумела и заволела због тога што јесам? А знао сам је боље него ико. Сем њене сестре, био сам једини коме се отворила у потпуности. А шта сам ја урадио? Натерао је да пусти сузу. Сузе су се претвориле у плач а плач се претворио у мој пораз. Да ли се тако воли? Да ли се тако ставља до знања да ти неко значи много у животу? Не! Тако се одбијају људи. Ја сам њу одбио од себе и то никада нећу моћи себи да опростим. Њене сузе нису биле вредне ничега.Задњи пут је због мене плакала средином овог лета. Отишао сам на пут који није могла да ми опрости. Гушила се у сузама али ја то нисам разумео. Када сам се вратио ништа више није било исто. Ништа!Ја сам сада заљубљен у нову девојку, ОНА у новог дечка. Контакт између нас двоје скоро да и не постоји више. Једноставно, можда нисмо били једно за друго. А, можда, се ја то само тешим...