Коначно Румунија. Уз возача и вођу пута, једини сам будан дочекао тај величанствени моменат уласка у суседну нам земљу. Возач се поздравио са симпатичном граничарком (која га је иначе испитала колико зарађује, да ли је ожењен и да ли има свој стан), вођа пута се коначно опустио и вратио осмех на лице, а ја сам одлучио да се вратим на своје место и покушам да одморим мало да не бих случајно нешто пропустио у Констанци!Али кад ти се нешто не да - не да ти се!

Као и свака дружина, имали смо шаљивџију у екипи. Додуше, било је више шаљивџија али овај је био неприкосновен. Некрунисани краљ шале доњег дела аутобуса. И на моју тренутну жалост, седео је близу мене. Нисам дремао ни пола сата а онда сам као кроз маглу чуо његов глас. Па онда још једном. И још једном. И опет. И онда смо сви, као навијени да се огласимо у исти тренутак, почели да се смејемо. Још затворених очију али сви сложно, гласно и дуго. Он је пробудио нас, а ми горњи део аутобуса. И поново креће све као на почетку. Пиво, ракија, ћевапи, пиво, пиво, пиво... Убрзо долазимо до првог већег града и ту почиње наше разочарење.

Крајова изгледа као они најгори комунистички градови у америчким филмовима (ако сте гледали комедију Еуро трип и долазак главних ликова у Братиславу онда знате на шта мислим). Мале, трошне куће са зарђалим лименим крововима, неке фабрике које делом раде и невероватно диме а делом су срушене и обрасле у коров. Прљави људи и деца која боса трчкарају за псима и кокошкама по двориштима. Јад и беда. Ми у шоку. Да ли је могуће да је код нас боље него у некој чланици ЕУ?! Остављамо град иза нас и  настављамо ка Будимпешти, али прљавштина не оставља нас. Целим путем дуж магистрале набацано ђубре. Флаше, кесе, крпе... благи ужас! Свако село кроз које смо прошли је исто као оно пре њега. Сиромашно и тужно. Због задржавања на граници нисмо могли да свратимо у Букурешт иако смо сви имали жељу да га обиђемо на пар сати. Пролазимо око града, кроз нека предграђа, а ситуација 15 пута гора него до сад. Једино што поред нас прође неки добар џип или мерцедес, уместо иструлеле дачие.

После Букурешта смо наишли на неку пумпу и ту стали да допунимо залихе. Е ту сам већ имао утисак да сам у Србији. Љубазни Румуни желе да нам промене евре, само се смешкају и ништа није проблем. Барем не за њих. А нама је представљало проблем што нам уместо по званичном курсу мењају по неком свом. Welcome to Serbia. Ooops, Romania! За 1 евро смо добијали 3 леја (ваљда се тако каже) уместо 4.13, али жеђ Бога не моли! Они нама другарски скрате курс, ми њима другарски фрижидер. После те пумпе као да смо ушли у другу државу. Пут ка Констанци и мору феноменалан, околина сређена, прелепа. Стајалишта са wc-има, тушевима и топлом водом на сваких пар километара. Убрзо смо и стали да покупимо још 5 момака. Тројица су Срби који живе у Норвешкој а двојица су Немци, вође навијачке групе Ултрас Гезелкирхен (навијачи Шалкеа). Наравно, у бусу су дочекани домаћински. Прво ракијица (да се прекрстимо) а онда и да се нешто "набоде". Опет стајемо на једно, малопре поменуто, одмаралиште да протегнемо ноге и да се умијемо кад за нама стају и неки Румуни. Таман смо помислили ето нама зезања кад оно људи хоће да се друже и сликају. Супер, прихватамо. Један старији човек нам прилази и на лошем енглеском нам каже:" Србија... најбољи сусед Румуније. Браћа!", а други иза њега додаје :"Румуни имају два пријатеља. Црно море и Србе.". Ми мало у чуду јер нисмо знали шта нас тамо чека (иначе тог дана када смо кренули у Пресу је изашао чланак како су договорене туче српских и румунских навијача, како Румуни прете итд.). Групна фотка је направљена, поклонише нам људи заставу Румуније и пожелеше срећан пут.

Све до Констанце људи који су нас видели су нас поздрављали и гестикулирали резултат утакмице. На неких 100км од коначног циља, пут постаје поново лош, поново смеће и поново трошне куће... Око пола 4 тог поподнева пролазимо поред табле коју већина нас није видела. КОНСТАНЦА!


НАСТАВИЋЕ СЕ...