Париз и Беч били су далеко и финансијски немогућа мисија за већину нас, али је Констанца обећавала све оно што сваки навијач може да пожели.
Зато је екипа нестрпљиво одбројавала дане до поласка у овај румунски град на Црном мору.

Од силног узбуђења тог преподнева нисам могао да седим код куће. Позвао сам друга и заузели смо наше место у сунцем обасјаној башти једног популарног нишког кафића. Наравно, цео разговор уз кафу је протекао у причи о путовању, утакмици и зезању. Растали смо се свега сат времена пре заказаног поласка.
 
 Аутобус је напокон кренуо. А у њему 45 путника. Углавном сви из Ниша, уз једног госта из Крушевца и пар момака из Београда. Сви смо били наоружани добрим расположењем, пивом и наравно сендвичима! Стандардно зезање у бусу, шале, наздрављање и песма... Све то пропраћено неизбежним клацкањем до Кладова где правимо прву, дужу, паузу. Оно што нам је свима одмах запало за око је - пуст градић. На улицама скоро живе душе да нема а петак је увече. Надали смо се неком кратком и необавезном дружењу са локалним цурама али смо морали да се задовољимо шетњом по кеју уз неизбежно пиво. Коначно крећемо ка граници што поправња атмосферу у бусу после благог разочарења које нам је приредило Кладово. Нашу границу прелазимо брзо (иначе веома добро сређен гранични прелаз, најбољи наш који сам ја прешао) и онда следи блаки шок. Румунски гранични прелаз у тоталном расулу!!! Прљав, мали, инсталације вире из кућица, каблови висе са плафона... као да улазимо у неку земљу трећег света а не у чланицу ЕУ. Е тада крећу наши проблеми. Румуни траже неке посебне папире, са печатима, без печата, један цариник прича једно, други друго а ми постојемо нервозни. На крају нас враћају на наш прелаз да нам наша полиција овери списак. То решавамо за неких пола сата и враћамо се пред Румунију. Али авај. Опет проблеми. Румуни сад схватају да ми имамо печат превозника на списку путника, а то, кажу они, није дозвољено. Не могу да нас пусте у земљу са таквим списком и љубазно нас моле да се вратимо у Србију јер им наш аутобус ствара гужву на прелазу (у међувремену је поред нас прошло пар аутобуса и комбија са српским навијачима). Шта ћемо, куд ћемо, морамо назад. И тако би. Гледају нас чудно они наши граничари, ништа им није јасно, али није ни нама. Враћамо се у Кладово и тамо чекамо власника фирме која нас је превозила да дође из Ниша и донесе нам тај бланко списак. Обзиром да је већина мислила да ће том момку требати бар 3 сата да стигне, неки су заспали, неки изашли да прошетају, неки упали на 16. рођендан некој девојци (јадни њени родитељи и њено друштво) док је један дечко пресекао:"Неће мене глупи Румуни да зезају 3 сата. Одох ја за Ниш!", сео у такси и отишао. На велико чуђење и неверицу свих нас, момак кога смо чекали да дође из Ниша је то успео да учини за невероватних, и наглашавам НЕВЕРОВАТНИХ, 85 минута!!! Дечко је толико брзо возио да није приметио дупли, жути, аутобус паркиран на празном паркингу са 40 људи испред њега! Када је папирологија била сређена упутили смо се ка граници и коначно ушли у Румунију у пола 6 ујутру, тачно 12 сати након нашег поласка из Ниша.
 Да ми је неко причао да ћу толико да путујем од Ниша до уласка у Румунију, не бих му веровао!