Негде на Балкану, међ' шњивама, живи један народ. Врло чудан рекло би се.
Неки мисле да је небески, други мисле да је геноцидан, трећи мисле... ма они и не мисле. Они "гутају" све што им се сервира. А шта тај народ мисли о себи? Е то је већ веома тешко питање. Кажу да нема проблема док се веселе, лумпују и једу. Све је супер док не понестане ића и пића. А онда... е онда настају проблеми. Велика већина функционише по принципу "да комшији цркне крава" а има и оних који су мало радикалнији па се воде девизом "у туђега татка...". Најмању групацију, дефинитивно, чине они који су задовољни својим животима. Толико их је мало да су скоро неприметни. Наравно, која год групација постојала и ма колико тих групација било, свака има свог представника који седи под шљивом и расправља са осталим представницима о важним питањима битним за заједнички шљивик. Иако је разлика много, неке племенске вође се боље слажу са другима него са трећима. Једни сматрају да се домаћа шљива боље слаже са коњаком, вискијем, пивом док ови други мисле да су шљивовача и водка најбоља могућа комбинација. Ови први зато желе да шљиву накалеме негде на западу а ови други мисле да та иста шљива боље успева на истоку. И тако док вође расправљају народ је на "stand by" режиму, очекује да се нешто деси. Године пролазе а од чуда ништа. Да би се шљиве извозиле треба много папира. Неким вођама смета да оне остају у домаћем шљивику јер сматрају да је "тамо негде" увек и обавезно боље него код нас. И због тога настављају да гледају на запад као на неко божанство. Молећи тог истог бога да их припоји том западу. Ипак, дуго смо били исток. А ове вође које не одустају од истока на тај запад гледају као на највеће могуће зло. Додуше, неко их обавестио да могу слободно с времена на време да се насмеју па они то и чине. Смешкају се и скривају укочени облик лица задобијен хладноћом са истока. И шта се дешава даље, у Србији, земљи међ' шљивама? Због немара племенских вођа, и њихових личних сукоба, бити Србин у земљи Србији постаје највећи терет. Због једних, бити Србин изгледа као ратно-хушкачка политика а волети Србију, више од било које друге земље, грех. То је грех и што се ових других тиче, само из другачијег разлога. По њима је то грех јер бити Србин је исто што и бити хрват, шиптар, Мађар, Бугарин у Србији. Иста права за све! Ма немој... И тако, док се вође препиру, обичан народ испашта. Сви чекају нешто а не добијају ништа.
Не волимо сами себе а очекујемо да нас други воле и прихвате. Мислите о томе!

Много тога није поменуто овог пута. Али нико неће бити поштеђен! Наставак следи...