Od tada do danas mnoga su pitanja dobila odgovor, a mnoga čekaju da budu postavljena. Zato što profesorka Mirjana Kristović očekuje od svojih studenata da formiraju „kritički sud“ o stvarima, događajima i pojavama u svom okruženju. I zato što su oni ti koji postavljaju pitanja.

Lepa boja glasa, izgled i maniri urbane osobe, ležernost i prijatnost u ophođenju, šarm jedne dame, a pre svega kultura komunikacije učinili su da je drugačija. Ona je modernih shvatanja i mladog duha. Ovo je priča o njoj – Mirjani Kristović – koju ne poznajete.
Početak je povezan sa dve ljubavi. Naime, naša sagovornica je osim sociologije studirala i romanske jezike. Kada govori o razlozima zbog kojih je sociologija ipak prevagnula kaže:

- Bila je takva situacija. Ja sam nažalost morala da napustim studije romanskih jezika tj. počela sam da studiram u Skoplju. Neki privatni razlozi su bili da nisam više mogla da studiram tamo. I to je to, što ne znači da mi nije ostalo to kao jedna neostvarena želja i ko zna, možda u nekim sedamdesetim godinama kad odem u penziju ili... U stvari, ne odustajem. Naravno da ću jednog dana to završiti.

Na pitanje da li je oduvek priželjkivala akademsku karijeru odgovara:

- Pa, ne znam da li sam priželjkivala. Davno je bilo kada sam ja započela da kažem, tu karijeru. Prosto je to neki red stvari. Kao odlična studentkinja dobila sam stipendiju Univerziteta. Raspisan je konkurs za pripravnika. Na neki način moja je dužnost bila, naravno i čast i zadovoljstvo da se prijavim na konkurs i eto, tako je počelo...

Kada govori o svom učešću na projektima i domaćim i međunarodnim skupovima nastoji da se objektivno predstavi i kaže:

- Nisam učestvovala na mnogo projekata. Prosto je takva situacija bila. Ali, imam utisak da su ti projekti na kojima sam učestvovala ili planiram da učestvujem veoma važni i da se kroz soptveni angažman trudim da doprinesem jednom boljem sagledavanju uticaja medija na različite aspekte društvenog života, a što se tiče konferencija i skupova u inostranstvu, s obzirom na nekakvo prosečno stanje stvari u našoj sredini, na našem fakultetu, čini mi se da sam na dosta učestvovala i posebno mi je drago što su to bili skupovi na kojima sam učestvovala po pozivu organizatora. Na primer, u Ženevi, Ohridu... I to je zaista nešto što je, smatram, potvrda...nadam se da je potvrda stručnosti.

Mirjana Kristović je borac za ljudska prava, neko ko se godinama zalaže za srpsko društvo tolerantno na različitosti. Otuda njeno višegodišnje angažovanje u nevladinom sektoru o kome kaže:

- Trenutno je ta aktivnost ostala po strani zbog želje da se maksimalno posvetim etabliranju naše studijske grupe što je, jasno Vam je, jako zahtevan posao. Što se tiče ranijeg angažovanja u nevladinom sektoru, to angažovanje je počelo još devedeset četvrte. Ja sam sa nekim svojim prijateljima osnovala jednu nevladinu organizaciju i to je bila jedna od dve nevladine organizacije u Nišu i možete da pretpostavite da baš nije bilo jednostavno u vreme socijalističke vlasti da se ideje promovišu alternativnom aspiracijom. I mislim da smo dosta uradili kroz taj angažman, ali kao što se primećuje još uvek je potrebno da se mnogo radi da bi se recimo svest naših ljudi promenila i da bi se izašlo iz nečeg što je ksenofobija, nacionalizam, netolerancija prema drugome bilo koje vrste.

Kada govori o svojoj odluci da krene pionirskim putem osnivanja departmana za žurnalistiku ističe da je ona neko ko se iz druge oblasti godinama bavio medijima. To je inače sociologija medija.

- Nekako sam nazirala, saznavala da je jedan od važnih nedostataka, uzročnika, ne jedini naravno, ali jedan od bazičnih uzročnika stanja novinarstva u Srbiji zapravo, odsustvo ili nedovoljno prisustvo akademskog obrazovanja za novinarsku profesiju i kada je tadašnja Uprava fakulteta predložila da krenemo u takav jedan poduhvat i kada je meni pripalo zaduženje i čast da se na tom planu angažujem ja sam to naravno, zdušno prihvatila. Videla sam da je to ostvarenje nekih mojih ideja i stremljenja što se tiče obrazovanja za novinare.

Kao pravi organizator grupe, a sada njen upravnik ona ima želje koje su današnje, a važe za sutra.

- Prvo i osnovno je da se naša studijska grupa u potpunosti etablira. Kao i za svaku studijsku grupu u osnivanju postoje brojni problemi: kadrovski, problemi oko opreme, znači, nedostatak opreme koja je neophodna za studente žurnalistike i plus onaj, gorući problem insuficijencije akademskih kadrova kao što Vam je poznato. To je naravno, nešto što zahteva i strpljenja i angažovanja i kontaktiranja sa različitim ljudima, a ja mislim da će i naš fakultet i studenti i pretpostavljam na neki način i šira društvena zajednica shvatiti da ima razloga da postoji jedna takva studijska grupa i da će se jedan po jedan problem pozitivno rešavati.

I dodaje:

- Biću srećna kad jednog dana vidim da se to ostvaruje. Zato ja stalno ohrabrujem naše studente da će imati satisfakciju jednog dana kad završe fakultet, da će vredeti ono što studiraju, što uče, što završavaju. Svima je poznato da je stanje u našem novinarstvu takvo da ima mnogo onih koji ne samo da nemaju matično akademsko obrazovanje već nemaju nikakvo. Ja znam da je to nešto što je za naše studente obeshrabrujuće, ali sve se nadam da ćemo zajedno napraviti jednu kritičnu masu, pa ćemo i to promeniti. Dakle, da se prosto donekle držimo kao što se i druge profesionalne grupe drže.

Rezimirajući u kojoj meri je ostvarila svoje želje kaže da ih je uglavnom ostvarila, ali da naravno, nikad čovek ne može da bude posebno zadovoljan onim što je ostvario , jer misli da je mogao nešto više da ostvari. I potom otkriva još jednu svoju želju:

- Ja nisam pomenula...Hajde da i to pomenem. Dakle, govorili smo o romanistici i o sociologiji kao nekakvim mojim ljubavima, a tu je još jedna ljubav bila. To je gluma. Ja sam naime bila član različitih amaterskih, studentskih pozorišta i bilo je vrlo, vrlo izvesno da se opredelim da studiram glumu, ali je iz nekih razloga to izostalo, tako da je možda to što nisam više u toku sa tim poslom, neka neostvarena želja, ali to kompenzujem svojim nastupima na predavanjima. Dakle, prilično glumatam i činjenica je da je to nešto što je studentima nesimpatično. Ali to nije samo stvar konformizma, tako nekako kompenzujem jednu od neostvarenih želja.

Govori o ideji uspešne žene koju propagiraju ženski časopisi. Uz glasni smeh vidno zabavljajući se preterivanjem takvih časopisa podseća nas na fraze poput „kuća joj je kao apoteka“ i „kad se voli sve se može“ i ponosno dodaje da njena kuća naravno, nikad nije bila kao apoteka i da su je takve fraze oduvek jako iritirale. Zatim dodaje uz smeh:

- Pa, dobro, može se kad se mora. (smeh). Dakle, prosto imate neke obaveze što se tiče profesionalnog angažmana, i nečega što su obaveze u kući, porodici, što su neki normalni kontakti sa prijateljima, sa rođacima itd. Hajde da demistifikujemo to. Mislim da je to jako naporno i da je prosto nešto što je snaga volje i nekad uspete, nekad ne uspete i sa čim treba da se suočimo i da se mirimo sa time, a ne da govorimo da smo mi nekakve super žene.

Za nekoga ko je godinama živeo u gradu odluka da se preseli na selo jeste u neku ruku neobična i upravo je to ta otvorenost za promene i svežina duha kojom moja sagovornica raspolaže. Pitam je kako je to uticalo da njen život bude drugačiji i kako se privikla na nov način života.

- Nov način života je utoliko što to podrazumeva putovanje, znači nešto što je ipak neka duža ruta u odnosu na situaciju kada živite u nekom užem ili širem centru grada, a ovo drugo, znači, to što smo otišli da živimo na selu ne znači da smo promenili svoje navike, da smo negde supstituisali svoje potrebe. Naprotiv, ostali smo oni ljudi koji smo bili dok smo živeli u gradu, a ono što je kompenzacija eventualno tih nekih dodatnih napora je ono što Vam pruža život. Ja ne znam da li Vi to možete kao mlada osoba još uvek da shvatite. Vidim da moj sin još to ne shvata, ali je zaista nešto što Vas prosto puni energijom. Jedan miran ambijent, čist vazduh. Što su ljudi stariji to im je valjda potrebnije. I prosto nakupim energiju dok sam tamo za obaveze koje me čekaju na fakultetu, u nekoj drugoj vrsti angažovanja. I ovo, reći ću Vam, stvarno nije fraza. To je stvarno iskustvo.

Njen dan i dan njenih prijateljica koje nisu naučnice ne podudaraju se samo u jednom.

- Razlika je u tome što ja nešto stalno čitam, pa onda komšije i komšinice pitaju da li sam završila i kada ću da završim tu svoju školu. Dobro, neki drugi posao ima neku drugu vrstu obaveza, prosto, svaki posao ima naravno, svoja zadovoljstva i ima nešto što je vrsta opterećenja. Mislim, ja to tako posmatram.

Nakon kraće stanke i jednog izgovorenog ne znam, na pitanje šta je čini srećnom odgovara:

- Mislim da su to neka svakodnevna zadovoljstva , neko postignuće, kad čujete neki dobar rad, pa imate satisfakciju. Počev od toga, pa do toga da mi uspe ajvar ili pak do toga da čujem neku dobru pesmu. Dakle, prosto ne mogu da kažem.

Nakon godina rada u ovoj profesiji smatra da je to bio pravi izbor i da je ovo zanimanje i dalje ispunjava. Mada dodaje:

- Ne znam, nisam razmišljala da li je u stvari bila inercija pa sam ostajala u tom poslu. Nadam se da nije. I da je to nešto što me stvarno ispunjava i što je moje, što se ostvaruje kao neko moje opredeljenje, kao neka moja ambicija, kao neka moja očekivanja. Đavo će ga znati. Kad odem u penziju i shvatim da je trebalo drugačije da oblikujem svoj život, ne znam...

I možda najveća nepoznanica nestaje posle odgovora na pitanje koje sada postavljam:„Kako izgleda, ko je Mirjana Kristović kada nije profesor?“

- Osoba koja se bavi svojim uobičajenim poslovima, ima svoja zadovoljstva, voli da bude u društvu prijatelja, voli da peva, voli da kuva, voli da se posvećuje svojim psima kojih trenutno ima osam, ja mislim ili devet, ne mogu tačno da prebrojim. To je to. Eto. Od kad smo se preselili u selo to su sad neka nova iskustva za mene koja sam, što se kaže, gradsko dete. Nikad nisam imala ni rodbinu na selu, nisam odlazila leti kao moji drugovi i drugarice kod nekoga, kod babe i dede na selo. I to je zaista jedan izazov za mene, jedno otkriće . Saditi, gledati cveće kako niče, povrće, voće. To je zaista otkriće u nekim već i te kako zrelim godinama i time se potvrđuje da nikad nije kasno za nova iskustva. Prema tome, ko zna šta će biti za desetak godina. na šta će to sve da izađe.

*

O mnogo čemu u ovom tekstu nije bilo reči. Jer im je bilo tesno. Ali makar je ovo deo spoznaje ličnosti koja ima čime da zablista, iznenadi i zagreje.

Jun 2007. godine

Dejana Nešić