... Posle nepunog minuta naiso je autobus i covek se uspeo u njega. Na stanici smo ostali ja i starija gospodja koja kao je pokusavala meni nesto da kaze.... “Izvinite nisam vas cuo sta ste rekli?” “Jel cekas autobus za Durlan” upitala me je, glasom koji je odavao veliku kolicinu besa kod nje. “Da, da za Vrezinu. Evo sad ce za koji minut” – Nisam bio raspolozen za pricu, pa sam pokusao da vratim slusalice ne usi, ali ona je bila uporna “Ma gde za koji minut, pre sat vremena mi je otiso jedan. Stojim ovde kao nenormalna.” “Sat vremena cekate autobus? Jel ste sigurni da ni jedan nije prosao?” – bio sam itekako zacudjen, do pre mesec dana autobusi su bili cesta pojava na autobuskim stanicama - cak i nedeljom. “Ma covek nedeljom u Nisu samo pesaka ili taksijem da ide, ovo je katastrofa” – u tom trenutku naisla je jos jedna zena, te sam ja smatrao da je ona mnogo pogodnija za pricu o kasnjenju autobusa pa sam ovu zadnju recenicu shvatio kao zakljucak price. Zena je nastavila istim zarom da objasnjava nemogucnost da se nedeljom zivi u Nisu, i da mlatara rukama. Vratio sam slusalice nazad na glavu. Bio sam i previse umoran od fudbala...

Do kraja avgusta autobusi su na liniji Bubanj – Donja Vrezina isli u razmaku od 8 minuta radnim danima, i 15 vikendom. Cekanje autobusa sat vremena nikako se ne uklapa u ovaj vremenski period. Mozda je neko svestan koliko se ljudi danas malo bave sportom pa misli da ce setnja doprineti poboljsanju zdravlja gradjana. Ipak iako je ovaj scenario malo verovatan apelujem na odgovorne da preispitanju nedeljni red voznje- jer neki ljudi zive i nedeljom, a svako ima pravo sam da odluci koliko ce se baviti sportom.

Posle 15ak minuta autobus je dosao. Guzva u njemu vece nego obicno i nezadovoljna baka. Imala je slicnih problema kao zena sa stanice. Kondukter joj je rekao da nije on kriv zbog toga, vec da opstina pravi red voznje. Bez obzira da li je hteo da spere ljagu sa svoje firme ili je reko istinu – ako je moglo do pre mesec dana, moze i danas. Jer ipak, neki ljudi zive i nedeljom.