Do 2003. godine bilo je 40, dok je sada samo deset mesta rezervisano za zdravu decu. Ovde su uglavnom boravila slabo uhranjena, napuštena ili deca iz siromašnih porodica.

Šta im Bog da

Po rođenju deteta s hendikepom, roditelji, uz savete neonatologa, donose tešku odluku: prepustiti brigu o detetu određenoj ustanovi ili mu obezbediti život kakav imaju zdrava deca. Nekada davno, medicinski radnici su govorili „Nosite ga kući, pa šta mu Bog da”. Danas, Zakonom o socijalnoj zaštiti, roditeljima je omogućeno da donesu odluku o smeštaju deteta u ustanovu. Zaposleni u „Kolevci” svakodnevno se bore da 30 najugroženije dece održe u životu.

— Dajemo svoj maksimum, međutim, zdrave dece je po institucijama sve manje. —  kaže direktorka Doma za decu i omladinu „Kolevka” Mirjana Čabrić.

— Kod nas dolaze najteži slučajevi. Osećamo se kao produžena ruka zdravstva, jer smo sve manje socijalna, a sve više zdravstvena ustanova. Ovaj vid zaštite jeftiniji je i za državu, jer bi deca, ukoliko bi roditelji brinuli o njima, više boravila u Bolnici.

„Kolevka” na taj način ispunjava svoju socijalnu i humanu funkciju. Istovremeno, nameće se pitanje o razlozima sve manjeg broja zdrave dece u strukturi ukupnog broja, kojima ova ustanova zamenjuje porodicu za vreme odrastanja. Ima li odgovora? Da li su roditelji materijalno i emotivno sposobniji da podižu svoje potomstvo, pa se zdrava deca ređe pojavljuju u „Kolevci”?

— Krivo mi je što ne postoji stručno praćenje, koje bi pokazalo zbog čega je to tako. Uvek smo za to da dete što pre ode kući, kod hranitelja ili u usvojilačku porodicu. Dom ima ograničavajuće faktore — napominje Mirjana Čabrić.

Brinu o deci zbog novca

U Centru za socijalni rad odlučuju o smeštanju deteta u „Kolevku”, kao i o tome ko će i da li će ga usvojiti. Interesantno je da je još prošle godine poslednji put usvojeno dete koje je boravilo u „Kolevci”. Ranije je ovu ustanovu godišnje napuštalo 10–12 dece. Postoje slučajevi kada hranitelji nisu čak ni tražili nadoknadu za rad.

— U mnogim gradovima je aktuelna kampanja o hraniteljstvu, što utiče na manji broj dece u ustanovama. Nemam nijednu primedbu na hraniteljske porodice, ali imam utisak da mnogi prime dete zbog novca. Ova nadoknada iznosi 30 hiljada dinara. Država je odredila pravilnik o uslovima koje treba da ispunjava porodica. Poražavajući je podatak iz 2006. godine, koji pokazuje da 45 odsto hranitelja nije zaposleno. Treba mnogo da se radi na utvrđivanju prave motivacije. Da li se ta porodica odlučila na to zbog para ili stvarno postoji želja da se usvoji dete. Ako je priliv od nadoknade za hraniteljstvo jedini dinar koji uđe u kuću, mislim da tu motivi nisu pravi. Da li je moguće da će neko ko ima svoju decu, a materijalno loše stoji, podjednako brinuti o detetu koje je preuzeo u hraniteljstvo, kao o svojoj deci — pita se Mirjana Čabrić.

Broj zdrave dece u „Kolevci” smanjen je i zbog otvaranja sigurnih kuća, kaže ona. Na taj način, majke ne napuštaju svoje dete ukoliko dođe do nesuglasica u porodici. S druge strane, neodgovornih majki je sve manje, jer je priznavanje majke kao takve uticalo na to da zdravu decu ne prepuste socijalnim radnicima.

Nesreća ne bira

S genetskim poremećajem rođeno je 70 odsto dece koji se nalaze u „Kolevci”. Godišnje umre njih desetoro, a pojedina deca ne žive duže od godinu dana. Bez obzira na to što ih svakodnevno obilaze lekari, njihova sudbina je zapečaćena. Do smanjenja broja dece s hendikepom moglo bi doći kada bi lekari kontrolisali svaku trudnoću.

 — Genetsko praćenje trudnoće je vrlo bitno kod svih trudnica, bez obzira na godine i na to da li je u pitanju prva trudnoća — ističe direktorka „Kolevke”.

 Nenad Budinčević