Profesor dr Momčilo Stojković je dekan Filozofskog fakulteta u Nišu. Kada se prvi put kandidovao za ovu funkciju rekao je da mu je najvažniji cilj da promeni atmosferu na fakultetu. Po misljenju većine održao je svoju reč.

Poslednji je radni dan u nedelji. Skoro će sedam, a napolju je već mrak. Pada kiša. Svetlo gori u još samo par učionica na fakultetu. U dekanatu već odavno nema nikog. ispred na stepeništu pet minuta pre zakazanog termina, očekuje me dekan. Sa osmehom. Kao da je pre samo nekoliko trenutaka završio sa popodnevnom dremkom, a ne sa još jednim napornim danom.
Čvrst stisak ruke u znak pozdrava. Pridržava mi jaknu. Ostaje uporan u nameri da lično skuva kafu.

Šta li je čoveka, bez ikakve potrebe da demonstrira svoju moć, nateralo da se kandiduje za mesto dekana?

Ja sam oduvek želeo da budem dekan, ali nikada nisam želeo dovoljno. Uvek je želja da ne budem dekan bila jača od želje da budem. Jedan kolega me je jednom pitao kad ću već jednom da postanem dekan. Ja sam mu odgovorio – kad poludim. Kada sam postao dekan on me je pitao jesam li sad poludeo, ja samu rekao – na neki način i jesam – govori uz osmeh. Suština je u tome što sam želeo da postanem dekan onda kada se to više nije moglo odbiti. Kada je izazov postao toliko jak da više nisam mogao ni želeo da mu odolevam.

Prof. Dr Moma Stojković verovatno je jedan od retkih dekana koji sa studentima razgovara i u hodniku. Za svaki problem koji imaju izdvojiće makar pet minuta pažnje a ako za to vreme čekaju neke važne stranke, reći će – Neka čekaju, ovo je važnije.

Čini se čelična pesnica u svilenoj rukavici, ili možda neka sasvim druga taktika?

Pa to je jedna kombinacija svega samo ne onih krajnosti, one se isključuju. Sa jedne strane rigidnost i restriktivnist i sa druge jedna beskrajna tolerantnost i kada tome ima mesta i kada nema. Ja ne mogu da kazem da sam ja rođen da budem dekan, to bi bilo preko svake mere pretenciozno, ali mogu da kažem da sam ovaj posao prihvatio uveren da neću biti loš u tome. Čini mi se da primenjujem svo svoje životno i profesionalno iskustvo.

Dok govori o svom matičnom fakultetu oseća se neka nepokolebiva privrženost. Kao da je ovo jedino mesto na svetu koje nosi u sebi onaj izazov „kome se ne može odoleti“; kao da ni sva iskušenja na putu od Momčila Stojkovića do profesora doktora Momčila Stojkovića nisu bacile senku na ljubav prema ovom fakultetu.

Ja sam po osnovnom obrazovanju diplomirani pravnik i mene je ovaj fakultet uz mnogo mojih muka primio pre trideset i dve godine za asistenta pripravnika za neki predmet za koji ja nikada nisam držao vežbe. Pored toga nisam ni imao dovoljan prosek. Moj prosek na pravnom fakultetu bio je 7,77 a morao je biti viši od 8,00. Ali zbog toga što je fakultet bio u osnivanju i što nije bilo kadra, primali su i ne-sociologe. Moja kandidatura je tada naišla na žestok, opravdani, otpor nekih tadašnjih studenta koji su posle postali asistenti i profesori na ovom fakultetu. I pored svega sam bio primljen i imao sam želju da pokažem kako fakultet nije pogrešio. Osećao sam ogromnu zahvalnost zbog prilike koja mi je pružena, zato sam odmah počeo da se odužujem. Sa dvadesetdevet godina sam upisao poslediplomske studije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Za sedam godina završio sam magistarke studije. Bio sam ljut na sebe što sam to toliko odužio. Pozive Pravnog fakulteta u Nišu i Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji su usledili čim sam doktorirao, odbio sam glatko, jer prosto nema toga što vi možete da mi ponudite, pa da ja sa ovog fakulteta odem na neki drugi.

U kakvim ste odnosima sa kolegama koji su se protivili Vašoj kandidaturi za mesto asistenta?

Sada nisam u lošim odnosima ni sa jednim od njih. Mi smo se posle svega družili, na njihovu inicijativu, ali nikada nismo bili prijatelji u pravom smislu te reči, nekad smo se čak i sukobobljavali, ali sve to u granicama normale...Kada sam sa nekim u svadji ili kada nemam komunikaciju ja to doživljavam kao lični poraz. Znam da je za svadju potrebno najmanje dvoje ali svadja je nedopustiva. Ona povredjuje ljudskostu čoveku.

Za ime Momčilo Stojković u užim krugovima vezuje se i nadimak Gutin, a evo šta se krije iza njega...

Pa.... nešto pišem... pesme – počinje stidljivo, kolebajući se nekoliko trenutaka da li da nastavi - Pisao sam ih još na studijama, pa sam prestao. Kada sam bio u nekim zrelijim godinama jedno veliko iskušenje me je nateralo da ponovo pišem... Kada je moj sin sa osamnaest otisao u vojsku, u ono ludo vreme, tada sam napisao pesmu „Terasa na istoku“. To je bio početak. Za naredne tri godine napisao sam tri zbirke pesama, a za poslednje dve još jedanaest. To mi je nekako naverovatno jer sam u to vreme već bio dekan i imao sa mnogo obaveza.

Ovde pokušavam da pronađem tragove premorenosti, one iste zbog koje je pre otprilike godinu dana preživeo infarkt. Vidim samo oči kako titraju ispod naočara i smešak u uglovima usana. Pitam ga da li mu još nešto osim posla i stihova pričinjava zadovoljstvo...

Ja uživam u svakom trenutku. U razgovoru sa Vama, u tome što ću kasnije da podjem kući, što će me tamo dočekati moja supruga, što ću uključiti kompijuter da vidim da li mi je stigla neka pošta. Kada legnem, uživam što me ujutru čeka jedan novi dan i pitam se šta će sutra lepo da mi se desi... – zastaje na trenutak kao da se nečeg setio, pa dodaje uz smeh – iako ima više šansi da mi se dogode neke ružne stvari...ali ne mislim na to.

Na radnom stolu, na kome su samo najosnovnije stvari, spokojno počivaju njegove ruke. Ni jedan suvišan pokret. Da li je ta smirenost izgradjena ili je ovaj čovek preko puta mene nosi oduvek u sebi. Odgovor me zatiče.

Ja sam čovek kratkog fitilja. Odnosno, bio sam. Pitao sam se da li to može da se promeni. I video sam da može. Odlazio sam u krevet sa zlim mislima...ovaj mi je ono rekao, ja ću njemu sutra ovo... jednostavno nećeš da misliš na to, zato što uvek možeš da misliš na zlo. Ali onda te zlo natopi. Tome što misliš na zlo, ne odupireš mu se, naprotiv, ti mu se pridružuješ. KAD NE DOZVOLIŠ DA ZLO ZGRABI TVOJE SRCE – ONDA SI STVARNO SLOBODAN.

Jun 2006. godine

Marijana Ljubisavljević