Kada je revizorska kuća „Dilojt i Tuš“ procenila vrednost kapitala Naftne industrije Srbije na 2,2 milijarde evra, svi su zadovoljno trljali ruke i smeškali se još jednoj milijardi koja će završiti u deviznim rezervama. Pa ipak, 51 procenat NIS-a prodat je za četristo miliona evra (umesto za 1,1 milijardu), a ovako skromna cena opravdana je potencijalnim dobitom koji bi naša zemlja imala od gasovoda „Južni tok“ i skladišta gasa u Banatskom dvoru.

  Istina, Srbija bi mogla da ostvaruje profit od oko dvesta miliona evra godišnje na ime tranzita gasa, ali to se ne bi dogodilo pre 2015. godine, za kada je planirano puštanje u pogon gasovoda. Naravno, pod uslovom da gasovod „Južni tok“ uopšte i prođe kroz našu zemlju, a Srbija u ovom trenutku nema ni pravne, a ni finansijske garancije za to.

Gasovod "Južni tok" Energetski sporazum koji je Srbija sklopila sa Rusijom januara 2008. godine predviđa pored prodaje NIS-a i izgradnju gasovoda i skladišta, međutim, ovaj dokument ima više političku nego pravnu „težinu“. Pored toga, nije tajna da je Rusima prvenstveno bila važna kupovina naše naftne industrije. Kada je naš pregovarački tim pokušao da osigura izgradnju gasovoda potpisivanjem posebnog ugovora, Rusi su odlučno rekli „njet“, pravdajući se da je energetski sporazum dovoljna garancija. U suštini, niko ne zna sa sigurnošću  kako će se razvijati izgradnja gasovoda kroz Srbiju, zato što studija o izvodljivosti nije završena, a očekuje se da bude gotova do septembra ove godine. Studija će dati odgovor na pitanje da li je izgradnja gasovoda  uopšte moguća i isplativa.

  U strahu da Gasprom odustane od ulaganja, srpska strana je bila dosta popustljiva u pregovorima. Pregovarački tim, na čelu sa Premijerom Mirkom Cvetkovićem, uspeo je da izbori povoljni socijalni program za radnike i da obavezne investicije ruske strane poveća sa 500 na 550 miliona evra. Nažalost, taj novac NIS neće dobiti u obliku direktnih investicija, već u obliku kredita koji će se vraćati iz sredstava ostvarenih poslovanjem firme.

Srpska strana je takođe uspela i da skrati vreme trajanja monopola Gasproma na uvoz naftnih derivata do 2010. godine. Sa druge strane, svaku polemiku oko prodajne cene naftne industrije, ruska strana je kategorički odbila smatrajući da Srbija time krši odredbe iz Energetskog sporazuma (januar 2008.). Silu argumenata zamenio je argument sile, pri čemu je Rusija nagovestila moguću tužbu pred Međunarodnim sudom pravde, a pod znakom pitanja je bio i izvoz Fijatovih automobila na tržište Ruske federacije u budućnosti.

Epilog svega je da se Srbija „odrekla“ svoje najveće energetske kompanije zarad „svetle budućnosti“, a od pravnih garancija ima samo politička obećanja.

 Predsednik republike Srbije, Boris Tadić i Ministar energetike, Petar Škundrić, prilikom prodaje NIS-a potpisali su sa ruskim zvaničnicima Dekleraciju o saradnji i Sporazum o razumevanju. Ova dva dokumenta predstavljaju polaznu osnovu za realizaciju projekata izgradnje gasovoda i skladišta gasa, ali imaju čisto indikativni karakter i pravno ne obavezuju nijednu stranu.

 Zajedno sa naftnom industrijom, Srbija je prodala i svoje rafinerije, distributivnu mrežu benzinskih pumpi i ono najvažnije: deo svojih rudnih nalazišta. Iz sopstvenih naftnih polja naša zemlja je mogla da zadovolji oko 25 procenata ukupnih godišnjih potreba za ovim energentom i sa te strane je posedovala izvesnu dozu nezavisnosti. Kako je Gasprom zainteresovan za preradu naftnih derivata u Srbiji, a ne za eksploataciju, malo je verovatno da će Rusi ulagati u postojeća i nova naftna polja, što može dovesti do zastarevanja i propadanja istih.

  U vreme obljavljivanja ovog teksta, Evropa se oporavlja od energetske krize nastale ukrajinsko-ruskim sporom u vezi sa tranzitom ruskog gasa kroz Ukrajinu. Usled nedostatka energenata, evropska privreda bila je primorana da radi smanjenim kapacitetima, što je prouzrokovalo ogromne gubitke. Ova  činjenica ide u prilog da će se gasovod „Južni tok“ graditi po planu, zato što u uslovima rastuće ekonomske krize, ni jedni, a ni drugi ne mogu sebi ponovo da dozvole smanjen protok energenata. Evropi je u narednih pet godina neophodno 200 milijardi kubnih metara gasa, a Rusija svoju ekonomiju zasniva pre svega na izvozu gasa i nafte na evropsko tržište.

  Ukoliko gasovod prođe kroz našu zemlju, Srbija bi godišnje uzimala pozamašnu svotu na ime tranzitne takse, postigla bi energetsku stabilnost, a i postala bi privlačnije mesto za ulaganje stranog kapitala. U suprotnom, našoj zemlji ostaju skromnih 400 miliona evra za koje je praktično poklonila svoju najveću energetsku kompaniju i dobar deo svojih rudnih nalazišta.Ova suma deluje nerealno ako se uzme u obzir da su „Robne kuće Beograd“ prodate za 360 miliona evra.

  Nagađanja je mnogo. Nešto više o svemu znaće se tek pošto studija o izvodljivosti izgradnje Južnog toka bude završena, dok će konačno stanje biti poznato do 2011. godine, kada bi trebalo da počnu radovi na gasovodu.

Nebojša Stojanović