Mada, malo sam zbunjen; aerodrom i železnica još uvek nisu ušli u štrajk. To nije u našem duhu. Ali poraste mi samopouzdanje kada čujem svog direktora kako kaže: „hajde mi da štrajkujemo što nam ne rade računari“. Možda ipak ima nade za nas.

Kada su pripadnici MUP-a započeli svoj štrajk mediji su javljali kako „oni odozgo“ prete glavešinama policije da će ostati bez posla ukoliko ne utiču na policajce da normalno nastave sa radom. Da vam Marko kaže, to se tako ne sme. Ali izgleda da je faktor zastrašivanja u Srbiji odavno izlizan, pa su tako ljudi oguglali i ne odustaju lako od svojih zahteva. Čak su policajci bili rešeni i da potpuno obustave svoj rad ako njihovi zahtevi ne budu ispunjeni.

E sad, država ne želi da ispunjava zahteve štrajkača. Tako se zapitam da li je to zato što ne želi da ispadne slabić, pa olako da se preda iako zna da će kad – tad morati da popusti, ili je stvarno onako kako kažu: da nema sredstava. Lično sam ministru prosvete nekoliko puta postavio pitanje da li je moguće ispuniti zahteve prosvetnih radnika (koji naravno štrajkuju) na šta sam dobio gomilu odgovora... ali sa jednim značenjem: nema od toga ništa.

Možda to i jeste bio cilj privatizacije... Sprečavanje nacionalnih štrajkova po principu „Ja s tem nemam ništa“. Dobro se zna da je štrajk kao zevanje: počne jedan, a onda svi za njim. Tako čujem glasine da će i EPS, a možda i socijalni radnici da štrajkuju. Polako se smanjuje spisak nacionalnih službi koje ne iskazuju svoje nezadovoljstvo.

Na kraju kako i da ne raste nezadovoljstvo kada smo već dva meseca bombardovani poskupljenjima, a plata nema tendenciju rasta. Nešto se ta plata nadurila, mora da smo nešto skrivili. Po tom pitanju se oglasio i Savez samostalnih sindikata Srbije otvorenim pismom premijeru Cvetkoviću u kome kažu: "U Srbiji živi oko dva miliona siromašnih, milion nezaposlenih, a oko milion ljudi živi ispod granice siromaštva. Više od 10 odsto zaposlenih nije primilo platu ili prima zaradu nižu od minimalne. Sa prosečnom neto zaradom i kupovnom moći građana, Srbija je na poslednjem mestu u regionu"

Da li su na ovaj način uticali na vlasti, ili jednostavno više nije imalo smisla da se povećavaju cene, ne znam, ali čini mi se da je došlo do neke stagnacije u rastu... Za sad.

Za svaki slučaj, da mi izbušimo još koju rupicu na kaišu, pa da čekamo budućnost da nam „bane“, jer koliko vidim nismo daleko od scenarija gde Miki, Paja i Šilja dele zrno pasulja za večeru...