Na trenutke je izgledalo kao da više nije živ, jedva je disao.

Doktorka je podigla pogled: „Jeste li astmatičar?“

„Da“, odgovorio je, a prema zvuku kojim su njegova pluća škripala i ridala bilo je i više nego očigledno.

„Kritično je, dođite po njega.... tako mu recite“, govorio je...

Telefon je dugo zvonio. Dok sam sa druge strane dobijala gomilu besmislenih i neljudskih odgovora, pitala sam se kako uopšte neki ljudi mogu da imaju miran san? Kako je moguće da će i na poslednje zapomaganje i jauke života, pre odabrati da ostanu u svom bezbrižnom svetu, ne čineći ama baš ništa, bez svesti o tome da nekome trebaju možda poslednji put.

Onda kada je shvatio da je potpuno sam, i da je toliko slab da čak nije u stanju da sa svog telefona na kome je bilo kredita (za ne daj bože) pozove nekog ko bi mu se našao, i onda je čekao. Odbijao je pomoć nas koji smo sasvim slučajni prolaznici na tom putu, u toj stanici za urgentnu medicinu (koja je više ličila na autobusku stanicu).

Sestra je vikala, ostavljala ga da čeka, izbacivala napolje, govorila mu da će doći, iako je i sama znala da su ga zaboravili. Znala je kao što sam to znala i ja. I svi koji su kao posmatrači učestvovali u tom cirkusu od života, bez svrhe, smisla i imalo ljudskosti. I ona se susrela sa turobnim muškim glasom sa druge strane koji se gubio pošto je slušalica bila spuštena i pre nego je bilo ko zatražio pomoć.

Pomoć? A zašto bi pomogao? Lakše je zatvoriti oči pred svetom i produžiti dalje u svoj skučeni, osujećeni i otupljeni prostor. Koji se teško može zvati životom. To nije život. To nije čovek, već parazit.

Medicinsku pomoć je dobio. Ali onu ljudsku i mnogo važniju, sigurno još nije. Dok ja kucam, on je sigurno još uvek tamo. Čeka. Nada se da će doći, baš on, taj koga je zvao. Jer ne može da se popne uz livadu koja vodi do kuće. I legne u svoj krevet.

Ne želi nas. Jedino što želi je da se uveri da više nikome nije važan. Tako će mu smrt lakše pasti.

A šta ostaje meni, sem da se složim. Čovek je čoveku vuk. Ma čovek, više nije čovek.

Surovo, i bolno.

J.P.