To veče kao da je oblikovalo naše živote. Posle derbija izašao sam iz stana i krenuo ispred zgrade. Na stepenicama sam se sudario sa starim učiteljem.

-Dobro veče profesore, ovaj... – još od kad sam izašao iz četvorogodišnje škole učitelja sam zvao nastavnikom, kasnije sam nastavnike zvao profesorima. Sada sam hteo da se ispravim, ali mi stari uča nije dozvolio da nastavim misao.

-Dobro veče Ilija. Onaj tvoj Tifa opet pravi neke scene kod kuće.

Tifa je bio moj najbolji ortak. Sećam se dana kad smo se upoznali. Bilo je to pre petnaestak godina, kada smo imali sedam. Prvog septembra te `93 ili `94 godine, pobili smo se na fudbalu. Bio je to naš prvi školski dan. Od tada smo nerazdvojni. Pre par godina kada mu je otac preminuo od infrakta, kada je čuo da je tehnološki višak, prodao je kuću u kraju i preselio se u nadgradnju sa svojom majkom. Zgrada pored moje.

Od tog prvog septembra naši životi idu nekako istim tokom. Prvo pivo, prva tekma, prvi džoint... Sve smo radili zajedno. Trebalo je da sledećeg leta posetimo Amsterdam. Zajedno naravno.

Kada sam izašao iz zgrade na vrhu susedne jos uvek je gorelo blago crveno svetlo baklje koja se polako gasila. Ispod dima virila je Tifina glava urlajući na sav glas neku navijačku pesmu. Slavio je pobedu. Bio je potpuno lud. Ustvari, bio je najslobodniji čovek koga sam ikada poznavao. Iako su mnogi govorili da smo slični, to jednostavno nije bila istina. Ja sam u mnogim stvarima bio umereniji od njega. Crte njegove ličnosti bile su mnogo izraženije od mojih. Bio je bolji čovek od mene. To su znali svi koji su ga poznavali. Sećam se samo koliko me je puta naterao da poguramo kola nekom nesrećniku, kada bi takvog sreli na ulici. Posle par minuta sišao je ispred zgrade.

-Gde si tebra!? Zgazili smo ih a.... – Zagrlili smo se, vidno srećni zbog pobede našeg tima. On nije prestajao da peva i počeo je da skače na mene. –Odakle ti baklja?- Upitao sam ga radoznalo. Prošlo je više od godinu dana kada smo bili na poslednjoj tekmi. Tada sam posle skandalozne intervencije policije jedva izvukao živu glavu.

-Ma nemam pojma. Našao sam dve ispod kreveta. Ko zna od kad stoje.

-Što me nisi pozvao da zapalim i ja drugu. Siso. Morao si obe sam!

-Daću ti u subotu. Samo sam jednu zapalio.

-Planiraš performans i za vikend, a? Malopre sam sreo uču. Krsti se čovek od tebe! – obojca smo prasnuli u smeh. Uča je bio taj koji nas je naterao da postanemo najbolji drugovi. Iz nekog razloga baš nas dvojicu je voleo više od drugih. Iz nekog razloga bio je naš najveći kritičar. Sticajem okolnosti bio je prvi koji nam je čestitao kada smo upisali fakultet. Stajao je ispred oglasne table kada smo došli da vidimo rezultate i gledao nešto.

-Ma, jok bre. Nisam mogao sad da izdržim. Idemo u subotu na tribinu, pa pali drugu baklju.

-Odakle ti to da ćemo da idemo na tekmu!? Sta ti je bre Tifo. Znaš sta sam rekao, i dalje stojim pri tome. Ne mogu više da se cimam. Jednog dana ću možda ponovo biti navijač. Sada jednostavno nemam vremena.

-Pa dobro brate, šta ti znači jedna utakmica!? Šta možeš da izgubiš?

-Jedna mi ne znači ništa. Na tribinu ne mogu da idem kao simpatizar i da se brukam pokušavajući da pevam, a nove pesme ne znam. Ili jesi ili nisi, baš zato i neću.

-Dobro, kako hoćeš. Ja idem. Hoćemo do obdaništa?

Krenuli smo polako ka obdaništu da izvarimo nešto, i da se vidimo sa još nekim ortacima. Tog proleća zasadili smo našu prvu biljku. Kontali smo da se mnogo više isplati, a i nema cimanja sa dilerima.
.............................................................................................

Te večeri glavna vest na svim TV stanicama bila je sukob navijača i policije. U prvom planu, uokviren crvenom linijom, navijač sa upaljenom bakljom. Nisam mogao da verujem.
-Evo. Opet ovi tvoji divljaju. Hvala Bogu pa je dao malo pameti tebi i onom tvom divljaku da se ne smucate više – govorio je matori iza mojih ledja, dok sam ja trnuo.
Tifu su uhapsili iste noći. Jedva da smo stigli i da se čujemo. Ispostavilo se da je napao nekog pandura u civilu.
...............................................................................................

-Gde si tebra? Kako je? – šta pametnije čovek da kaže kad vidi ortaka u zatvoru?
-Gde si brate moj!? Pusti mene. Kako si ti?
-Nije loše. Duvka se po malo i tako. Bleja. Šta pa možeš da radiš u ovoj državi – tamnici. – Kada sam to rekao ugrizao sam se za jezik. Ipak je on bio u mnogo goroj tamnici, bez obzira što mi i dalje živimo u Srbiji.
-Nemoj sve da ispališ. Sačuvaj mi nešto. Dobro smo mi prošli sa biljčicom.
-Hoćeš da ti dostavim nešto, preko nekog Mladenovog!? – počeli smo da se smejemo, ali smeh je kratko trajao.
-Kako su tvoji? – prekinuo je neprijatno ćutanje koje je nastalo posle smeha.
-Ma dobro su. Pusti to. Kakva je situacija sa tobom.
-Nije dobra. Tretiraju me kao najgoreg kriminalca. Ne sviđa mi se ovo uopšte.
-Šta ti kaže advokat?
-Nije preveliki optimista. Tuc-muc. Rekao mi je da se plaši da je proces montiran, ali da ne smemo da mislimo najgore dok se sve ne završi.
-Ma nema šanse tebra. Pa i ranije su se dešavala sranja, pa sve prodje bez velike frke. Mislim, dobro napao si pandura, počinio si krivično delo ali odakle si pa znao da je pandur. A i ta govna. Pa ja sam za malo glavu izgubio zbog njih, pa niko nije odgovarao.
-Ma znam, nego videćemo. Moram da sačekam sudjenje.
Kada sam izašao iz pritvorske jedinice nisam mogao da verujem. Tifa nije bio isti čovek. Mogu da se zakunem da je hiljadu puta imao zajebaniju situaciju u životu, ali nikada nije bio pesimista. Šta se ovo dešava?
..............................................................................................

Na nekih dvesta metara od kuće umalo me kola nisu udarila. Bio je to neki debil u Audiju A4. Nije hteo da nastavi vožnju. Prozor se polako otvarao, a ja onako naduvan očekivao sam da izadje neki glavonja sa utokom. Umesto glavonje, kroz prozor je provirila Žarkova glava.
Žarko je bio lik iz zgrade. Ćale mu je bio neki upravnik milicije iz Slobinog vremena. Posle 2000-te morao je da ode iz zemlje. Pričalo se da je on kriv za sva prebijanja studenata, tokom `90-ih po gradu.
-Gde si bre Ilija? Jel ti se sviđa moja nova lutka, a?
Nisam mogao ni jednu jedinu reč da izustim. Žarko je bio godinu dana stariji od mene. Fakultet je upisao samo da bi odložio služenje vojnog roka. Danas on sedi u Audiju A4, a ja se vraćam pešaka kući jer trideset dinara za autobus nisam imao.
-Ajde upadaj unutra. Šta zevaš?
Ćutke sam ušao u auto i ne pogledavši Žarka.
-Šta ti je bre čoveče? Kaži nešto! Jel’ si dobro? Kao da si đavola video...
-Ma ok sam Žare. Nego sam se nešto pogubio. Znaš da je Tifa u zatvoru, i tako.
-Čuo sam, čuo sam. Biće sve u redu. Šta kažeš za kolca? Ful, a?
-Super su. Dobio si na lotou, ili si digao neku tetku!?
-He-he – počeo je da se ceri – Ma jok. Poslao mi ćale pare iz Švice.
-Aham. Kako ti je matori?
-Dobro je. Trebalo bi da se do kraja meseca vrati.
-Vraća se, a?
-Da! Konačno su se stekli uslovi za povratak.
“Stekli su se uslovi za povratak čoveka koji bi trebao da kraj svog života sačeka u zatvoru. Šta sad pa to znači?” – mislio sam u sebi, nisam mogao da na glas izgovorim optužbu protiv Žaretovog ćaleta.
-Vidimo se Žare. Hvala ti na vožnji. – Izašao sam iz kola, a on je na sred ulice napravio policajku i otišao ka gradu.
...............................................................................................

Bio je to četvrti dan kako nisam odlazio kući. Ustvari, prethodnog dana sam morao da odem da se presvučem, ali ni tada u kuci nisam proveo duže od pola sata. Bar mi se tako činilo. Seo sam na klupicu u kraju. Vid mi se i dalje mutio, nije prošlo ni 20 minuta od kad sam ispalio poslednju buksnu, ne znam koju po redu od tog dana. 10 godina. Jebote 10 godina. I dalje nisam mogao da verujem. Od tog trenutka kada sam čuo presudu sudije moj život nikako nije ličio na javu.
Kada smo poslednji put pričali rekao mi je da mu obavezno sačuvam nešto od naše berbe. Da čuvam hedovinu 10 godina. 10 godina, da li će uopšte za 10 godina kad izadje da pali ovo sranje.
Pogled mi se gubio u daljini. Nisam bio sposoban ni da raspoznajem lica koja su prolazila parkom. Možda bih trebalo da zapamtim sva lica, sve dogadjaje narednh deset godina pa da mu ih prepričam kad se ponovo budemo videli!?. Ne nisam bio sposoban za tako nešto. A šta bi pa njemu to uopšte značilo!? Da li će njemu uopšte nešto posle 10 godina značiti, kad izadje iz te tamnice... Zadnja četiri dana moje misli nisu bile čiste. Bile su pomesane velikom količinom alkohola i još većom THC-a. Glupe ideje padale su mi na pamet.
Posle dvadesetak minuta spustio sam noge sa klupice na zemlju i seo lepo na klupicu. Iz čarape sam izvadio jedan od tri preostala paketa i odvojio za jedan mali džoint. Nisam siguran koliko mi je trebalo da srolam, ali taman kad sam skoro uspeo neko me je uhvatio za ruku iza ledja.
-Šta radis to? – okrenuo sam se i ugledao čoveka u plavoj uniformi. Pandur. Nisam mogao da verujem. Pre nego što sam mu bilo sta odgovorio oteo mi je buksnu iz ruke. -Šta je ovo? – upitao me je, režećim glasom, kao da ne zna sta je, a onda je nastavio sa svojim, činilo mi se, dobro uvežbanim nastupom pre nego što sam ja uspeo bilo šta da izustim. – Kreni za mnom.
Pandurska stanica bila je na manje od 500 metara od tog mesta. Ustao sam i lagano pošao pored njega. Privodio me je, a kao da se igrao sa mnom. Nije me čak ni legitimisao. Dok smo koračali tako ka stanici, počeo je da odmotava joint i nešto da komentariše. Nisam bio ni malo zainteresovan da čujem šta priča. Kod sebe sam imao još 3 prepuna paketa trave. 2 sakrivena u čarapi i jedan koji sam malopre otvorio u džepu. Počeo sam da preturam po džepovima rešen da se oslobodim tog paketa. Zbog ova 3 keta smestiće mi da sam diler. Bio sam 100% siguran u to.
-Da nemaš još nešto kod sebe, a? – upitao me je pandur dok je presipao travu i duvan iz jointa u ruku. Bilo je tu veoma malo supstance.
-Imam ali ne mogu da ga nađem. Možda mi je ostalo tamo na klupici. – nisam bio siguran zašto sam toliko iskren sa pandurom. Vratili smo se do klupice gde me je pokupio, ali tamo nije bilo nicega.
-Ne znam. Mora da sam izgubio negde.
-Ajde, nemoj da me zajebavas pogledaj ponovo.
Prevrnuo sam dzepove i istresao torbicu koju sam imao kod sebe. Nije bilo ničeg. Bio sam siguran da sam je izgubio negde, i po prvi put sam bio srećan zato što sam izgubio travu.
Kada mi je naredio da podjem za njim, prvi put sam ga pogledao u lice. Nije bio stariji od trideset godina. Vratio je materiju u papir i ponovo počeo da zalizuje. Naravno nije bilo moguće da opet napravi lepu buxnu, ali sam ja na trenutak pomislio da je jedan od onih koji svako veče vare u policijskim kolima iza moje zgrade, i jedan od onih koje sam sretao na vratima Mladena, našeg bivšeg dilera.
-A gde idemo? – upitao sam ga na kraju
-Ajde bre. Sigurno te ne vodim da duvamo zajedno. Evo ovde je policijska stanica. Napisaće ti prijavu i pustiće te. Nemaš čega da se plašiš.
U tom trenutku nisam imao čega da se plašim. Bilo mi je sasvim sve jedno da li će me pustiti ili ću prespavati u pritvoru. Ali sam se sledećeg trenutka setio 2 paketa koji su bili sakriveni u mojoj čarapi. Nije bilo šanse da ih se oslobodim a da me ovaj majmun ne vidi. Na trenutak mi je palo na pamet da bežim, ali sam već sledećeg trenutka shvatio da su moje šanse nikakve.
Uveo me je kod komandira i zapovedio mi je da sednem na jedinu klupicu u toj prostoriji. Glumio je autoritet pred šefom. U tom trenutku došlo mi je da mu zabijem glavu u nos. Ljiga. Najveća, najpokvarenija ljiga. Do malopre je pričao sa mnom kao sa drugarom. Sav bes koji godinama skupljam u sebi protiv pandura skupio se u tom trenutku u mom mozgu. Mislio sam da ću da se onesvestim....
-Momak! Dođi ovamo – pozvao me je komandir, dok je pandur koji me je priveo izašao iz prostorije. – Šta je ovo dečko? Pušiš travu, a? Lepo, sad ćemo da premerimo to, pa možeš da ideš.
Nije mi bilo jasno zašto mi stalno postavljaju pitanja, a onda ne sačekaju na odgovor. Zašto mi uopšte postavljaju pitanja na koja znaju odgovor. Taman kad sam hteo da izustim nešto na vratima se pojavio pandur sa malom vagicom. Premerili su supstancu i onda je komandir počeo da piše prijavu.
-Potpiši se ovde. – pruzio mi je olovku, dok je pogledom tažio pokajanje od mene. Bio sam savršeno miran. Bacio sam potpis, vratio olovku i zahvalio se na njoj.
-Ovo je primerak za tebe. Možes da ideš. I pazi da se ne vidimo ponovo.
...............................................................................................

“SAŠUŠENA BILJNA MATERIJA ZELENE BOJE ZA KOJU SE PRETPOSTAVLJA DA JE MARIHUANA, RUČNO ZAVIJENA CIGARETA, BRUTO MASE 0,8 GRAMA”
“Šta je bre ovo!” Čitao sam dok sam izlazio iz stanice i nisam mogao da verujem. Mali, a zatim malo veći i na kraju osmeh od uveta do uveta protegao se mojim licem. Zgužvao sam papir i bacio ga u prvu kantu. Glupi panduri. Bruto mase 0.8 grama, haha, kod sebe sam imao bar 5 grama trave. A izgleda da ni mala slova nisu naučili. Duboko sam uzdahnuo i na kraju svestan svega što se oko mene dešava potpuno strejt uputio se kući.
.......................................................................................

Kada sam se probudio pogledao sam telefon. Pokazivao je 22:55, dva propuštena poziva i jednu poruku. Spavao sam punih šest časova. Nisam spavao. Komirao sam se. Na podu su se nalazile sve moje stvari. A ja sam i dalje ležao u krevetu pokriven do glave.

Propušteni pozivi su bili od Žarka. Nije me interesovalo šta želi od mene, pa sam otišao na delete. Poruka je bila od Nje. “Dodji u tvrđavu večeras, od pola 12 svira “Kazna Za Uši” Pozz”

Kazna Za Uši i Ona. Posle svega trebala mi je neka kazna, a jos više mi je trebalo da vidim nešto lepo kao sto je njeno lice i njen osmeh. Samo nisam bio siguran da li ga zaslužujem u ovom trenutku.

Otišao sam do kupatila i na brzinu sam se istuširao. Misli su mi bile mutne. Kada sam izašao iz policiske stanice nije mi se uopste tako činilo.

Obukao sam se na brzinu i onda sam iz stvari koje su se nalazile na podu izvadio travu, resen da je cuvam za Tifu – pa makar bilo i 10 godina. Te večeri nisam imao više želju da varim. Iz čarape su ispala tri paketa, a na mom licu opet se protegao osmeh. Zadnjih dana sam se tako retko smejao. Izgleda da sam u onom stanju “prekida stvarnosti” vratio paket u čarapu. Taj paketić će svakako čekati Tifu. Biće mu zanimljivo da čuje priču, bio sam siguran u to. Samo se iskreno nadam da neće morati da čeka 10 jebenih godina da je čuje. To jednostavno nije pravedno.
............................................................................................

Kada sam stigao u tvrđavu svirka je već bila počela. Promajao sam se po stejdzu na kom nije bila prevelika gužva, muzika koja je dolazila do mojih ušiju prijala mi je. Na neki čudan način.
Na kraju sam je ugledao kako sa drugaricom sedi na zemlji. Prišao sam, pozdravio se i pridružio im se. Bila je lepa kao anđeo. 1000000 minijaturnih strelica pogađale su moje telo dok sam posmatrao profil njenog lica. Usta, nos, uši sve je bilo savršeno uklopljenu ne njenom licu, dok je glavu mrdala levo-desno u ritmu muzike. Zaljubio sam se... Ne nisam..... Zaljubio sam se, ali još odavno mi je to bilo jasno, samo što... Ne, nije trebalo da se vidimo u ovakvom trenutku.
Noge su mi drhtale, ali to nije bilo zbog nje. To je bio strah koji me je polako stizao iako je sve prošlo.... Šaputala mi je nešto, ustvari pokušavala je da nadjača muziku. Nisam mogao više da izdržim.
-Moram da palim. Čekaju me neki ortaci. Svratio sam samo da te vidim. Videćemo se ovih dana!?
-OK!
Ustao sam i krenuo. Negde. Nisam bio siguran gde. Nije mi ni bilo jasno šta mi se dešava. Opasnost je prošla još davno, ali kao da sam tek tada postao svestan šta je moglo da mi se desi. Sredio sam svoje misli i krenuo ka gradu, da nađem neko poznato lice. Ništa nije slučajno, ali da li i zašto je sve moralo tako da se desi???

Igor Aćimović