Žurnalist: Sa kojom idejom si krenuo u snimanje ovog filma? Ono što znamo je da si video snimke nekih tinejdžera iz Bora i da se tako rodila ideja.

Nikola Ležaić: Video sam taj neki njihov film koji su snimali, koji je bio dokumentarni Jackass film pre jedno četiri godine koji se zvao „Crap - pain is empty“. To je bio bukvalno samo Jackass dokumentarac nekih tinejdžera iz Bora. Ali meni je to bilo toliko energično i moćno da sam jednostavno hteo da napravim neki film koji bi se oslonio na to i koji bi praktično na osnovu tog njihovog života ja mogao da nadogradim i da napravim neku filmsku priču od toga. Od toga je krenulo i onda sam krenuo da se družim sa njima, da pišem scenario i onda se sve to pretočilo u film.

Žurnalist: Ovo je istinita priča?

Nikola Ležaić: Mislim, nije istinita priča, ovo je izmišljena priča na osnovu istinitih likova, ono što sam ja zamislio da bi ti istiniti likovi mogli da rade. Toda i Stefan zaista postoje, Dunja zaista postoji, ali ona nije deo njihove ekipe, nju smo doveli sa strane. Tako gomila tih nekih stvari zaista postoji, ali je jednostavno nekako drugačije interpretirano za potrebe filma da bi imalo neku dramsku priču, strukturu.

Žurnalist: Da li su snimci koji se povremeno pojavljuju u filmu autentični iz njihovih Jackass vratolomija?

Nikola Ležaić: Oni snimci koji najavljuju delove filma Tilva Roš 1, 2, 3 i 4 jesu iz njihovog originalnog filma, a ostali snimci su naknadno snimani za potrebe filma.

Žurnalist: Film deluje veoma realno. Jesi li ti i hteo da se glumci drže scenarija, ili je bilo više: “Evo vam smernice, a vi radite…”?

Nikola Ležaić: Da bile su smernice uglavnom. Nisu ni čitali tekst uopšte. Ja bih im prepričao scenu pre same scene, prepričam šta bi trebalo da se desi tu, kakvi su njihovi odnosi, kako bi trebalo da se završi scena i onda bi oni tako improvizovali jedno 20-30 minuta. Tekst je postojao jako detaljno napisan i dijalozi i sve, ali je to više služilo za ekipu, a ne za njih. I onda bi tako nešto eksperimentisali što je uglavnom ispadalo jedno 70% onoga što sam ja već napisao pre toga i to je to na kraju.

Žurnalist: A kako ti gledaš na njihove vratolomije?

Nikola Ležaić: Pa meni je to nešto užasno kreativno, znaš. Kad si tinejdžer nekako se ispoljavaš kroz svoje telo, da l’ kroz seks, da l’ kroz drogu, kroz alkohol, ili kroz Jackass, ili ovo, ili ono… Jednostavno pokušavaš nekako da sebe na neki način upoznaš, jer se još uvek realno upoznaješ i svoje telo još uvek upoznaješ tada, a ono čime najviše možeš da barataš i što je realno tvoje, to je tvoje telo kad si tinejdžer. Nekako kapiram da je njima to bilo užasno zanimljivo, da su hteli da eksperimentišu, da su hteli da budu kreativni na neki uvrnut način koji je njima bio zanimljiv i meni je to mnogo bolje nego da su išli drogirali se ili radili ne znam šta…

Žurnalist: Pošto si ti iz Bora, koliko dugo si nosio u sebi ideju da snimiš film o svom rodnom gradu?

Nikola Ležaić: Kad sam krenuo ovo da radim nekako sam svestan da pošto mi je prvi film moram da radim nešto što mi je blisko pošto nisam imao nikakvo prethodno iskustvo osim tih kratkih filmova na fakultetu, tako da realno iskustvo nisam imao. Jedino iskustvo koje sam imao zaista, o kome sam zaista znao da pričam to je iskustvo odrastanja, iskustvo odrastanja u Boru. I mnogi reditelji krenu od toga, i mnogi pisci krenu od toga da pišu o tome što najbolje znaju, a to je o tom njihovom odrastanju. Tako da je to nekako bio logičan put, mislim da je dosta straight forward bio.

Žurnalist: A kako ti doživljavaš Bor?

Nikola Ležaić: Pa ne znam, meni je Bor jedno super mesto, bez obzira šta god ljudi pričali kako je siromašan, ovakav, onakav, depresivan, meni je naprotiv užasno energičan i to je ono što me je privuklo u njihovom filmu, to što tu nema nikakve tuge i neke žalosti za nečim izgubljenim. Oni ništa nisu tu izgubili. Oni su tu odrasli i to im je bilo neko normalno okruženje. I ja sam u tome odrastao i meni je to bilo normalno okruženje. Jednostavno ne možeš ti sad da patiš kad si naučio na nešto. I onda mi je uvek nekako bilo glupo kada pokušavaju da od Bora naprave neku užasno tešku sredinu što realno nije. Meni je Bor najlepše mesto na svetu, tamo sam odrastao, tamo su mi najbolji priljatelji i najduhovitiji ljudi koje znam, tako da doživljavam Bor kao jedno jako kreativno i duhovito mesto.

Žurnalist: I ja sam čuo jednu zanimljivu stvar vezanu za Bor. A to je jedinstveni burek sa prilogom burek.

Nikola Ležaić: Daaa burek sa prilozima! Mi to volimo da zovemo “Vudu burek”, možeš da jedeš burek sa ajvarom, to je urnebesno. Cela ekipa se navukla, inače, na to, ovi svi koji su došli iz Beograda, sa strane, koji su u početku mislili: “Jao šta ćemo sad da radimo”. Prvi dan su nosili neke maske, plašili se da će da se potruju, ne znam ni sam. A posle toga su krenuli da jedu burek sa prilozima i niko nije imao nkakav problem.

Žurnalist: I gde je to u filmu?

Nikola Ležaić: A, burek sa prilozima, to nisam baš mogao da se setim da ubacim, ali dobro, u drugom…

Žurnalist: Kad smo već kod toga, da li planiraš još neki film o Boru?

Nikola Ležaić: Ne znam, videćemo u šta će to da se pretvori sada. Voleo bih možda ponovo nekad da radim u Boru, ali bih sada voleo da malo pobegnem od toga jer mi je glava puna Bora, jedno četiri godine sam samo o tome razmišljao i to radio, pa mislim da je red da nešto drugo radim u životu.

Žurnalist: Malo da se vratimo na film. On je pobedio na festivalu u Moskvi…

Nikola Ležaić: Pobedio je na raznim nekim festivalima… Pobedio je u Sarajevu, što mu je bila glavna neka nagrada, kao prva i najbitnija nagrada. A posle toga je pobedio na raznim nekim, silnim festivalima. U Moskvi je pobedio, pobedio je u Holandiji na nekom festivalu Nordisk, tako nešto, pobedio je u Eštorilu, pobedio je mislim na još jedno dva mesta. I dobio je još neke nagrade, ovako usputne neke nagrade kao nagrada žirija, ovo ono, nagrade na još desetak festivala. Dobio je dvanaest nagrada ukupno. Film je bio na tridesetak festivala. Ali to je lepo i to je bitno za promociju samog filma pošto je mali film i nisu sad poznati glumci, pa je na tom nivou jako bilo bitno za film da to sad proputuje po festivalima i da ga kao neki kvazi relevantni ljudi vide. A sad ćemo da vidimo kako će distribucija po Srbiji da prođe, Beograd je prošao, ovde smo imali priliku samo sada da ga pustimo, voleo bih da možemo više. Bićemo na leto sigurno na onon niškom festivalu.

Žurnalist: Kako ti doživljavaš sve te nagrade, sobzirom da ti je ovo debitantski film? Jesi li se uobrazio malo?

Nikola Ležaić: Pa ne. Iskreno ja sam užasno ciničan čovek, sve vezano za to. Tako da meni su sve te nagrade užasno smešne, jedna stvar, znaš zato što je potpuno drugačiji osećaj gledati na to i gledati iza toga, kada dođeš tamo i dobiješ tu nagradu, potpuno je iz druge perspektive, i onako smešno je. Mislim super je, baš mi je drago da se ljudima sviđa, to mi je bitno. A sad same nagrade to je jako lepa promocija i nadamo se da će se dešavati i dalje, čisto zbog filma, da bi ga što više ljudi videlo. A sad ovako nemam nešto preteran odnos prema nagradama.

Žurnalist: Eto, brojne nagrade, mladi glumci… Da li će to njima da znači nešto, da li će pokušavati da se bave glumom i dalje?

Nikola Ležaić: Ja mislim da oni neće da se bave glumom, pošto oni realno nisu glumci, oni su gulumili sami sebe. Ali Stefana interesuje kamera, to ga je i ranije interesovalo, pa će verovatno da se okrene kameri, Dunja je inače diplomirala grafiku ili slikarstvo u Novom Sadu, Toda radi u skejt šopu u Beogradu sada i stvarno ga isto ne interesuje gluma. Mislim ovo će verovatno da im bude kao jedna fenomenalna uspomena koju će moći da puštaju na DVD-ju za trideset godina deci svojoj, ono kao: “Vidite kako smo bili ludi kada smo bili klinci”, i to je onako super. Mislim ja bih voleo da je neko napravio film o mom odrastanju, kad sam bio mali, to bi bilo strava. Nekako se sad sve to poklopilo, imali su sreće, malo su i zaradili, malo su proputovali sveta i to mi je nekako bilo jako drago da smo to mogli da im učinimo pošto, realno, možda su jednom izašli iz zemlje ili neko nije ni izašao pre ovog filma i sad su malo videli sveta, što je super.

Žurnalist: Verujem da se mnogi mladi identifikuju sa njima, čak sam se i ja u nekim trenucima identifikovao sa njima.

Nikola Ležaić: Da, pa to je super, ako se neko identifikuje sa njima to je baš fenomenalno. Ja kad god gledam neki film, najbolji filmovi su mi gde mogu da se identifikujem sa tim likovima, tako da to mi je drago ako se to dešava.

Žurnalist: Pesma “Činčila” je zaštitni znak filma…

Nikola Ležaić: Da, “Činčila” je super. “Činčilu” je smislio Shorty, dečko koji je i peva. Jednostavno kada sam čuo pesmu to je toliko bilo zarazno, morala je da uđe u film. Rekao sam: “Ljudi, mi moramo da napravimo od vas reperske zvezde”. Tako ćemo sad verovatno da snimimo to kvalitetnije, da im snimimo neki spot, videćemo.

Žurnalist: Sa insertima iz filma, ili…?

Nikola Ležaić: Ne, ful spot, ono njihov…

Žurnalist: I za kraj nešto sasvim drugačije... Da li bi i pod kojim uslovima prihvatio neku nepristojnu ponudu?

Nikola Ležaić: Ne znam, imam devojku 7 godina, tako da nisam preterano zainteresovan za nepristojne ponude, ali ne znam, mislim to je OK

Žurnalist: Hvala ti na razgovoru

Nikola Ležaić: Hvala tebi…