Lead: 

foto by M. MikljaMalo je ljudi, pogotovu u Srbiji, koji žele i mogu da rade mnogo stvari odjednom i povrh svega budu u svemu tome uspešni. Jedan takav dvadesetosmogodišnjak iz Paraćina uspeva u svemu i više od toga. On je student književnosti, muzičar, književnik, kolumnista, urednik stripa „Dilan Dog“...

Žurnalist: Marko, šta biste Vi od svega navedenog izdvojili kao svoje „glavno“ zanimanje?
Marčelo: Pisanje. Tu stvarno nema neke svestranosti, sve se tiče pisanja i čitanja. Različite forme za različtia raspoloženja i sve u skladu s time gde ideja želi da se „udomi“.

foto by M. MikljaŽurnalist: Za svoj prvi roman „Zajedno sami“ dobili ste Popboksovu nagradu za najbolje beletristicko delo 2008. godine po mišljenju publike. Šta Vas je inspirisalo da obradite temu „puta na onaj svet“?
Marčelo: Pa... ovaj svet.:) Junaci tog romana ne preispituju šta bi zaista moglo biti s čuvene „druge strane“ i to i jeste njihov suštinski problem u datoj situaciji: ni lišavanje života ne pomaže da se manu svog dotadašnjeg pogleda na stvari, ne čini da shvate koliko je važno biti čoveku čovek i svi bi o tome da govore, ali niko da zbilja „pomazi“ poentu. U tom smislu, Radoje Bakrač je onaj čiju je (eventualnu) promenu najzanimljivije pratiti – on je najveća „tabula rasa” od svih svojih saputnika-sapatnika; ako bismo uzeli da on jedini pojmi apsurdnost situacije – to uopšte nije zakljucak do koga je došao mozganjem, nego jednostavna istina da njemu ništa nema smisla ni inače. Međutim, možda je baš on idealni oponent kosmosu koji do te mere ne daje ni pet para za nas da nas stavlja u bus da idemo u onostrano – on koji se nikada nije mučio metafizickim dilemama doživljava sve te „više instance“ neozbiljno koliko i one čoveka. Čovek je jedino prepušten drugom čoveku, spas i smisao neće doći ni sa jedne druge strane.

Žurnalsit: Možemo li uskoro očekivati novi roman?
Marčelo: Upravo prikupljam građu, to će potrajati još koji mesec. Onda će gomila skica početi da se sklapa u... nešto.

Žurnalist: Da li biste mogli da nam otkrijete koja ce biti njegova tema?
Marčelo: Recimo da sam zarad tog romana morao da obnovim sva svoja znanja iz oblasti psihologije i onda da ga nadograđujem, to je „građa“ koju maločas spomenuh. Trenutno aktivno čitam, zapisujem i učim o tome... o čemu tačno u okviru psihologije, e to ne bih sada otkrivao. Međutim, to sve romanu nije tema, nego pozadinski stožer.

Žurnalist: Proglašeni ste za „glasnogovornika generacije“ i „liričkog buntovnika“, kako to komentarišete?
Marčelo: Hvala na komplimentu, ali to je opasno preterano. Radim kako mislim da treba i kako mi se radi, nema ničeg drugog u tome. Samo budale pate od mesijanskog sindroma.

Žurnalist: Izdali ste dva hip-hop albuma, a za svoj treći album „Treća strana medalje“ kažete da je on „Vaš žanr, muzika za sebe“. Kako biste definisali taj svoj žanr?
Marčelo: Uh, kako zvuči pretenciozno! A uopšte mi to nije bila namera, u tom trenutku je poenta bila jedino u distanci od onoga što je žanr postao,  ne inaugurisanje sebe na položaj šefa svemira i izumitelja tople vode. Ekipa i ja nismo izmislili ništa, mi smo samo možda malo više slobodni u eksperimentisanju sa muzikom i tekstovima i veoma radi da u svoje stvaranje ugradimo sve one uticaje koji na nas ostave jak utisak. Uvek tragamo za novim rešenjima, što takode nije ništa novo – ali je, nažalost, postalo retko. Ljudi prave religije od žanrova i tako odabranim ograničenjem pravdaju svoju realnu ograničenost.
 
Žurnalist: Skoro je izašao Vaš četvrti album pod nazivom „Deca i sunce“. Zašto baš to ime?
Marčelo: Otud što mu je baš to tema.:) Odrasla deca, njihovo rvanje sa svakodnevicom i potraga za Suncem.

Žurnalist: Na novom albumu se prvi put potpisujete ne samo kao Marčelo već ste dodali „i Filteri“. Recite nam nešto više o tom albumu.
Marčelo: Da, ovo je album našeg „kolektiva“ koliko i moj. I to je nešto što smo vecćduže vreme želeli da uradimo. Prošle godine obeležavao sam desetogodišnjicu rada, a od toga – sedam godina je sa Filterima. Mi kao tim – i još važnije, mi kao porodica – to je ono najveće, najvažnije što se slucilo u tih deset godina: stekli smo jedni druge. I to je to Sunce do koga se albumom stiže na kraju: jedna sasvim, sasvim stara i obicna poenta, ali tako lako zaboravljiva u današnje vreme, kada se reč „prijatelj“ bahato koristi čak i za osobu koju nikada očima nisi video.

Žurnalist: Na sceni ste već punu deceniju. Tim povodom ste održali nekoliko koncerata po Srbiji. Kakav je osećaj istrajati na današnjeoj srpskoj muzickoj sceni?
Marčelo: Ma, nije to stvar o kojoj vredi razmišljati – kao, pozicionirati se u odnosu na scenu i blabla. Ne bih da zvučim nadmeno, ali to me stvarno nikad nije zanimalo i nisam se time rukovodio. Interesovalo me jedino kako ćemo ekipa i ja tekstualno, muzički i koncertno da izvedemo svoje zamisli i kakva će biti sinergija s publikom. I, naravno, kakav će biti odnos prema medijima, a to znači uvek držati odgovarajuću meru. Nikada nisam išao u emisije ako nemam šta da najavim ili predstavim, a tek da ne govorim o prostituisanju javnih ličnosti zvanom „rialiti program“. Jer, sve i da neću, svejedno predstavljam ne samo sebe nego i svoju porodicu, i svoj grad, i nikada ih ne bih brukao učešcem u takvim programima. To što je nešto na silu postalo normalno i svakodnevno ne znači da je po svojoj prirodi zaista normalno i da valja da bude svakodnevno.

Žurnalist: Koliko je teško „klincu iz provincije“ da se probije i uspe u prestonici?
Marčeo: Teško jeste, ali ne toliko koliko je teško nositi se s posledicama: dok krciš put, niko ne pravi problem oko porekla, to je čak nekako... gotovo egzotično, kao.  Tada nećeš čuti etikete tipa „kaljavi seljak iz provincije“, jer nikome još uvek ne smetaš. „Seljak“ postaješ tek kada neko oseti da si zauzeo javni prostor koji njemu pripada po kosmičkom pravu što je rođen tu. To je to tužno generalisanje: znate ono, „svi ljudi van BGa su Vukojebovčani“ i  „svi Beogradani su uobraženi“. Naravno, ni jedno ni drugo nije tačno, kretena ima i u velikim i u malim gradovima, i upravo od njih i potiču obe te tužne fraze. U BGu ima toliko divnih ljudi, kao što i u provinciji ima istinskih cepanki, i obrnuto.

Žurnalist: Na poslednjem koncertu u Nišu napravili ste sjajnu atmosferu! Zašto ste se odlučili da ove godine, za razliku od prošlog puta kada ste gostovali u ovom gradu, nastupate bez benda?
Marčelo: Tako su uslovi zapovedili.

Žurnalist: Kako ste Vi zadovoljni novembarskim nastupom?
Marčelo: Uh, veoma! U Nišu je stvarno uvek bila ludački dobra atmosfera!!!

Žurnalist: Na samom kraju koncerta, poručili ste svima da čuvaju prijatelje. Sami ste rekli da uvek završavate „Pozerištem“ čija je tema bunt i neprihvatanje standarda koji se danas postavljaju kao „vredni“. Šta Vas je podstaklo da promenite „poruku“ svog koncerta?
Marčelo: „Pozerište“ je i dalje u samom finišu koncerata, ali je titulu „poruke za kraj“ ustupilo „Suncu“ iz vrlo jednostavnog razloga: zalud i bunt i borba za bilo šta ako je vodiš sam. Prijatelji, ljubav, porodica... to su ideali koji ne mogu da se zamene drugim, nema većih od tih. To je jedina validna lična karta osobe: ljudi koje si stekao i koji su stekli tebe.

Žurnalist: Da li i dalje ne posedujete TV prijemnik u svom stanu? Zašto?
Marčelo: Ne, jer mi ne treba. Volim serije, „Dekstera“ recimo, ali to se skine s neta. Tu bih odluku promenio samo ako jednog dana budem imao čast i odgovornost da budem roditelj, jer kada ne bi bilo tako, značilo bi da ja odlučujem umesto njih. Deca će sama, kad budu starija, odlučivati o tome je li televizor za njih uzaludan ili nije.

Žurnalist: Napravili ste veoma zanimljive i krajnje poučne klipove o „svinjskom gripu“. Šta mislite o najnoviijem „neizlečivom virusu“ zvanom  „Fejsbuk“?
Marčelo: Hah. Nemam ni profil. Imao sam ga ranije, naterala me ekipa, čisto da smeta gomiletini lažnih profila. I pokazalo se uzaludnim skroz. Malo je ljudi koji to pojme i koriste normalno. A inače je super zamišljeno, nema šta. Ali ako se baviš „javnim poslom“, to je samo pakao nekulture i nevaspitanja – normalni ljudi mahom i nemaju potrebu da se jave, ili pak to urade pristojno i bez „daj mi prst da ti otkinem ruku“ želje. Stoga imamo samo zvanicnu stranu na Fejsu.

Žurnalist: Kako biste u jednoj rečenici dali podstrek mladim generacijama?
Marčelo: Uvek isto. Slogan iz Alana Forda: „Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti!“

Milica Janković