Ako prava umetnost zaista postoji, onda je “Slika Dorijana Greja” pravo umetničko delo.

Jedini roman Oskara Vajlda bio je dovoljan da na pravi način predstavi život i probleme engleskog plemstva krajem 19. veka. Na njegovu sreću, a zbog okrutnosti ljudske prirode, njegove reči vrlo lako opisuju život i izvan engleskih salona i njegovog vremena.

Samoobmana, licemerje, strah od istine, pohlepa su pojave koje su prisutne kod čoveka i u društvu i 120 godina nakon što je ovaj roman prvi put izašao iz štamparske prese.

Ko je za to kriv: sociologija, psihologija ili umetnost koja čuči u svakom od nas? Kroz razgovor trojice prijatelja, slikara Bajzila Holvorda, Lorda Henrija i “večitog” momka Dorijana Greja, Oskar Vajld iznosi mnoga stanovišta iz ove tri nauke: sociologije, psihologije i istorije umetnosti, i o njima polemiše.

Umetnik Bajzil ne može da stvara bez inspiracije koju mu pruža Dorijan Grej. U vremenu kada mu ovaj bez ikakvog pogovora daruje to nadahnuće Bajzil stvara “delo svog života” – portret Dorijana Greja. Ova slika, Lord Henri i knjiga koju je Lord poklonio Dorijanu, oblikovaće mladićev život. Umesto tela starice portret Dorijana Greja.

Dorijan Grej je svemoguć. On predstavlja ideal života. Živeti život punom parom, a ostati večito mlad. On je savršenstvo. Ali, i savršenstvo forme ima slabosti iznutra. Te slabosti Dorijanu ce nadomeštavati Lord Henri. U jednom delu Dorijan kaže da je Lord Henri nepogrešiv i da će mu uvek i beskrajno verovati.

Ponekad slučajno, a ne retko i sa namerom Dorijan će uništavati živote drugih ljudi. Njemu niko ne može ništa. Sve je na njegovoj strani, sve dok ne uništi samog sebe.

Igor Aćimović