Lead: 

Srbija već sedam meseci izdaje nove lične isprave bazirane na čipovanim biometrijskim podacima. Ovakav tip isprava ima mali broj zemalja u svetu. Različita mišljenja o njihovim prednostima i nedostacima.

  Srbija je u svetu poznata po mnogim stvarima. Imamo vrhunske tenisere, Guču, Exit, a  Beograd je proglašen za grad budućnosti. Pored navedenog, Srbija će postati poznata i po tome što među prvima u svetu uvodi  čipovane biometrijske lične isprave. To su dokumenta koja pored osnovnih podataka o nekoj osobi uključuju i digitalne zapise otisaka prstiju, lica i potpisa. Pored nas, ovakav vid dokumenata ima još veoma mali broj zemalja na svetu, a o tome da li je to dobro ili ne postoje oprečna mišljenja. Neki tvrde da je to sjajan primer modernizacije, dok se drugi plaše posledica koje bi „koncept biometrije“ mogao da izazove u budućnosti. Nova dokumenta se izdaju od aprila ove godine, a planirani rok do kojeg bi svi građani Srbije morali da zamene svoje lične isprave je 2011. godina. Nova oprema je trebalo da omogući brz i jednostavan postupak izrade dokumenata, ali se to nije dogodilo. Umesto „brze procedure“ na šelterima su se mogli videti samo redovi nezadovoljnih građana koji sate provode čekajući.

Nova lična karta (prednja strana)  Procedura za uvođenje biometrijskih ličnih karata (BLK) u Srbiji je pokrenuta, sada već davne 2003. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović ispred vlade naručio je od kompanije Motorola opremu za izradu biometrijskih dokumenata u vrednosti od 100 miliona dolara. Ovakav potez je bio nerazumljiv iz više razloga. Ako se po strani ostavi činjenica da nabavci ovako skupe tehnologije nije prethodila javna debata, ostaje neshvatljivo kako je moguće da je oprema kupljena tri godine ranije pre nego što je uopšte donesen zakon o ličnoj karti (jul 2006.) Analitičari smatraju da je prvo trebalo doraditi zakon o prikupljanju podataka, zatim doneti zakon o zaštiti podataka o ličnosti, pa tek onda pristupiti donošenju zakona o ličnoj karti. Nažalost, to se nije dogodilo tako da MUP već šest meseci izdaje nova lična dokumenta, dok je zakon o zaštiti podataka o ličnosti u skupštini izglasan tek pre desetak dana.

Zakonska regulativa

  Zakon o ličnoj karti uveo je biometriju na „mala vrata“.  Samo dva člana (7. i 8.) propisuju uvođenje novih podataka (potpis, otisci prstiju, digitalna fotografija lica) kao i SMART čipa (mašinski čitljivog dela na kome se čuvaju svi podaci o vlasniku). Prvobitni nacrt zakona predviđao je obavezno implementiranje čipa. Ovo je bio novi presedan, budući da je i u ono malo zemalja u svetu u kojima postoje BLK, odluka o obaveznoj ugradnji čipa donesena posle temeljne javne rasprave. U Srbiji javne rasprave nije bilo, a zakon o ličnoj karti je izglasan bez većih problema. Nezadovoljne ovom odlukom, Srpska pravoslavna crkva i grupa nevladinih organizacija pokrenule su javnu kampanju čiji je rezultat bila uredba Vlade Srbije kojom se stavlja van snage deo zakona  i kojom ugradnja čipa postaje fakultativna.

  Kada već govorimo o Zakonu o ličnoj karti, potrebno je reći da je on problematičan i sa pravnog aspekta, zato što su neki njegovi delovi u koliziji sa Ustavom Srbije i drugim zakonima. Konkretno, član 28. Zakona o ličnoj karti propisuje da: „Nadležni organ pod određenim uslovima može podatke iz evidencije davati državnim i drugim organima i organizacijama, kao i pravnim i fizičkim licima...“. Ovaj član je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, koji u članu 42. garantuje zaštitu podataka o ličnosti, zabranjuje i kažnjava upotrebu podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije. Ovo je slučaj neslaganja u domaćem zakonodavstvu, a ako se krene dalje, mogu se naći neslaganja i u međunarodnim izvorima prava. 

  Postavlja se i pitanje legitimnosti uvođenja biometrijskih ličnih karata. Iako su neki političari ranije tvrdili da je to jedan od uslova „evropeizacije“, pravilnik EU o pridruživanju ne obavezuje države kandidate da moraju da imaju biometrijske lične karte, za razliku od bimetrijskih pasoša, koji jesu obavezni. Zato se postavlja pitanje zašto Srbija među prvima uvodi čipovane BLK kada to niko od nje ne zahteva. U Evropi jedino Španija i Belgija imaju ovakva dokumenta (i to na fakultativnom nivou), dok su u većini zemalja pokušaji njihovog uvođenja doživeli neuspeh. Neke zemlje i ne razmišljaju o njihovom uvođenju. Među njima je i SAD, što je zanimljivo ako se uzme u obzir da je to zemlja koja nakon 11. septembra 2001. prednjači u lobiranju bimetrijske tehnologije.

Tehnološka ranjivost

  Konceptu biometrije verovatno se najviše zamera sa aspekta njegove tehnološke sigurnosti. Podaci o građanima Srbije biće čuvani u jedinstvenoj bazi podataka, koja se zove „Memorija Srbije“ i koja se nalazi u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Ovako centralizovane baze podataka sigurno nisu najsigurnija rešenja za čuvanje podataka, zato što u slučaju obaranja kompjuterskih barijera koje štite sistem i bazu, provalnici imaju sve informacije na jednom mestu. Probiti ovakav sistem sigurno nije lako, zato što ovako vitalne informacije štite najsavremenija sofverska i hardverska rešenja. Međutim, opšte je poznato da nijedan kompjuterski sistem nije u potpunosti bezbedan od napada hakera. U sisteme zaštite Pentagona, nuklernih centrala, CERN-a i sl. godišnje se ulažu stotine miliona dolara, pa ipak „upadi“ hakera nisu retkost. Sva sreća pa u ovakvim slučajevima hakeri nemaju nameru da nanesu neku veću štetu, već samo da pokažu da je upad moguć. Sa druge strane, kompanija Motorola je već duže vreme tehnološki partner sa mnogim bezbednosno-infrmativnim agencijama (između ostalih CIA-e i američke vojske) pa postoji strah i od mogućeg „pruzimanja“ informacija. Najveći poklonici „teorije zavere“ veruju da u opremi koju je Srbija kupila, već postoje vrste trojanskih virusa ili rootkitova koji će olakšati proboj sistema zaštite i tajno kopiranje podataka. Na taj način bilo bi moguće napraviti biometrijske lične isprave koje bi naš sistem prepoznvao kao važeće zato što na prvi pogled, nije ni došlo do kompromitovanja podataka. Jednom ukradeni „digitalni identitet“ gotovo je nemoguće povratiti, zato što niko ne može da promeni svoje otiske prstiju, potpis i izraz lica.

Prednosti

   Uvođenje biometrije ima i svoje dobre strane. Čelnici MUP-a tvrde da će nove lične isprave povećati ukupnu bezbednost u društvu i da će zbog njihove primene borba protiv organizovanog kriminala biti znatno efikasnija. Osim toga, pojedini stručnjaci smatraju da je mogućnost zloupotrebe BLK znatno manja i da one pružaju pouzdano utvrđivanje autentičnosti vlasnika isprave. Nova dokumenta u skorijoj budućnosti omogućiće građanima Srbije korišćenje novih servisa koji će postati dostupni sa daljim razvojem elektronske uprave kao i usvajanjem zakona o elektronskom potpisu.

  Potrebna, opravdana, opasna ili ne, biometrijska dokumenta postaju naša realnost. Ona će sigurno dovesti do modernizacije i poboljšanja nekih aspekata savremenog života, dok će sa druge strane verovatno stvoriti uslove za nastanak određenih problema. Srbija je demokratska zemlja i ona poštuje ustavnu slobodu svojih građana. Međutim, sve češći nesmotreni pokušaji različitih državnih institucija da tu slobodu ograniče, bacaju senku na sve što je urađeno nakon velikih promena. Među takve „aktivnosti“ ubraja se i pokušaj RATEL-a, na sreću neuspešan, da posebnim pravilnikom stvori tehničke uslove za nadziranje internet komunikacije. Stvara se utisak da Srbija svoju zaostalost za savremenim društvom želi da nadoknadi brzim reformama, koje možda uspešno prevazilaze tradicionalizam, ali na štetu prava građana. Neko će reći da svaka modernizacija mora da podnese legitimne žrtve. Bila to zabluda ili ne, jedno je sigurno: „Nauka bez etike, opasna je stvar“.

                                                                                                                                                     Nebojša Stojanović