Do danas, Meksički grip je identifikovan u 23. zemlje, sa skoro dve hiljade zaraženih i 30 umrlih. Najveći broj obolelih je u Meksiku (882) i SAD (403). Epidemija ovog gripa polako jenjava, a stručnjaci smatraju da je to između ostalog i rezultat vremenskih uslova koji ne odgovaraju širenju gripa, ali da se on ponovo može pojaviti na jesen ili sledeće godine.

Najfatalnija pandemija u istoriji čovečanstva, poznata kao “španska groznica“, proširila se svetom neposredno po završetku prvog svetskog rata. Za nepunih godinu i po dana (1918-1919.) od posledica gripa umrlo je preko 50 miliona ljudi, što je skoro dvostruko više od broja poginulih u ratu. Ostale pandemije pojavljivale su se u razmaku od po 10 do 30 godina, a najsmrtonosnije bile su pandemije azijskog gripa iz 1957. godine (oko dva miliona preminulih) i hongkoškog gripa iz 1968. godine (skoro milion preminulih).

Nauka je  dokazala da virusi iz porodice Orthomyxoviridae uzrokuju grip kod čoveka. Ova porodica virusa najčešće napada ptice i neke sisare, ali veoma lako mutira, pri čemu postaje sposobna da se širi i među ljudima. U ljudskom organizmu, u kontaktu sa antigenima, može doći do fiziološke promene u genetskom sastavu virusa pri čemu isti postaje sposoban i da se prenosi sa čoveka na čoveka. Postoje tri tipa virusa gripa (A, B, C) pri čemu je tip A najopasniji zbog svojih mutirajućih svajstava. Ptičiji, kao i Meksički grip nastali su upravo mutacijom virusa tipa A. Kada virus stekne sposobnost da se prenosi sa čoveka na čoveka i kada se počne širiti na više različitih kontinenata (sa visokom stopom smrtnosti) može se govoriti o pandemiji virusa.

Nažalost, virus gripa nije jedini problem sa kojem se suočava čovečanstvo. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, godišnje se registruje oko 250 miliona slučajeva malarije, a od tog broja oko milion slučajeva je sa smrtnim ishodom. Pored malarije veliki broj života odnose i druge bolesti: Ebola, SARS, Žuta groznica, Denga, Male boginje, Kolera, Kuga, AIDS... Broj preminulih na godišnjem nivou meri se hiljadama, a poražavajuća je činjenica da su mnoge od pomenutih bolesti izlečive. Međutim, epidemije najčešće napadaju siromašne i nerazvijene predele gde zbog nedostatka novca i infrastrukture obolelima nije moguće pružiti adekvatnu pomoć.

Žrtve mikroorganizama nisu samo ljudi, već i životinje. Početkom dvehiljaditih u Velikoj Britaniji se pojavilo tzv. Kravlje ludilo (Slinavka i Šap). Ova bolest koja izaziva propadanje moždanog sistema, brzo je mutirala i počela da se prenosi i među ljudima, pa je iz preventivnih razloga ubijeno oko šest i po miliona goveda. Sedam godina kasnije svetom se proširio znatno opasniji Ptičiji grip. Od ove bolesti koja je pretila da postane nova pandemija, umrlo je 250 osoba širom sveta, a zdravstvene organizacije su bile primorane da unište oko sto miliona ptica. Epidemija je zaustavljena, ali su neke grupe ptica gotovo postale ugrožene vrste.

Zbog velike međudržavne povezanosti, svaka veća epidemija negativno utiče i na svetsku ekonomiju. Prema nekim istraživanjima, u još uvek prisutnoj epidemiji Meksičkog gripa najveće gubitke beleže prehrambena i aerotransportna industrija, dok su sa druge strane velike profite ostvarile pojedine farmaceutske kompanije. Velika novčana disproporcija uslovila pojavu svojevrsnih „teorija zavere“, po kojima epidemije nisu rezultat prirode, već proizvod ljudskog fabrikovanja i oslobadjanja bolesti zarad nečijih ekonomskih ili političkih ciljeva. (Tako su na primer Bolest ludih krava i Ptičiji grip okarakterisani kao rezultat ekonomskog rata koji između sebe vode govedarska i živinarska industruja)

Čovečanstvo vodi neprestanu trku sa „malim ubicama“. Sa svakom pojavom nove bolesti, nauka pokušava da pronađe novi lek koji će je uništiti ili makar potisnuti. Međutim, i mikroorganizmi poseduju sposobnost prilagođavanja (kao i ljudi) i često se dešava da posle izvesnog vremena poznati lekovi postanu neefikasni, jer su im se mikroorganizmi u međuvremenu prilagodili. Tako se trka ponovo nastavlja. Ukoliko ne promenimo svoj odnos prema nauci i prirodi, ukoliko ne promenimo svoje životne navike, može nam se dogoditi da se u budućnosti susretnemo sa bolešću za koju možda nećemo imati odgovor. Ta bolest, bilo izazvana od strane čoveka ili prirode, može dovesti do tihog nestanka čovečanstva.

Nebojša Stojanović