Cafe Rock u Voždovoj je njegovo delo

ZORAN RADOSAVLJEVIC
1951-2004

Zoran Radosavljević ČupaZoran Radosavljevic, za prijatelje samo Cupa, po obrazovanju je bio gradjevinski inzenjer, ali je celim svojim bicem bio umetnik - esteta, muzicar, producent, pedagog, humanista... I to autenticni, iskreni, bezrezervni i potpuni. Onakav  kakvi postoje samo u idealnom svetu, gde su emocija, strast, iskrenost, predavanje i cistota vrhunske vrednosti. Njegov  drugi nadimak, Best, na engleskom jeziku znaci najbolji - a svako koga je Zoran bar jednom u svom zivotu dodirnuo lepotom svoje jednistvene licnosti bice zauvek ponosan na trenutke provedene sa njim.

Rok muzika je bila njegova vrhunska religija - ona koja propoveda ljubav, toleranciju, razumevanje, prihvatanje i postovanje razlicitosti kultura, nacija, ideologija, muzickih stilova. Detinjstvo je proveo u Cacku, gde se rokom zarazio jos u djacko doba, a zatim u studentsko i zrelo doba u Nisu - gde je ostavio najdublji stvaralacki trag. Ne samo kao basista, vec kao cuvar istinske rokerske misije najvece niske rok grupe svih vremena, Galije. Posle Galije, kojoj je podario celu deceniju, 1989. godine, Zoran je sa prijateljima osnovao i vodio najpre kafe Pan, a zatim Rock, gde je istinska, izvorna rok prica nastavila da zivi kroz svakodnevne svirke mladjih i neafirmisanih snaga. Njih je Zoran uvek bezrezervno podrzavao, kako idejama, tako i materijalno, a vrlo cesto i sam  svirajuci.

Poslednja faza Zoranovog zivota bila je vezana za rad u Niskom kulturnom centru, u koji je dosao prelomne 2000. godine, posle promena za koje se nadao da ce doneti novo svetlo u zivote svih nas, koje je prethodno bilo silom ugaseno tokom poslednje polovne decenije dvadesetog veka. Na zalost, ta svetlost nije bila sunce kome se on nadao, vec samo bleda senka ideala sa kojima i za koje je ziveo.

Rok kao dominatna i emancipirajuca snaga ne samo kod nas, vec ni u svetu nije vise imao polet i entuzijazam da nove generacije klinaca uzdigne do sloboda koje je Zoran sa svojom generacijom osvojio i osetio. Mozda je i to bio uzrok njegove bolesti, koja ga je lagano, ali neprekidno krala od nas. A Zoran je bolest stoicki podnosio cele cetiri godine, sve vreme se iz bolnice vracao na posao, borio se i nije gubio nadu. Nadu u bolje, u lepsi, pravedniji i harmonicni svet.

Srdjan Stojanovic Srcko, preuzeto sa http://www.cupa-memorial.org/